У малом граду Чипровци смештеном у подножју западног дела Старе планине, у коме сваки кутак одише историјом, традиција ручно рађених ћилима је и данас жива. Тајне тог старог заната преносе се са колена на колено. И данас песме, снови, наде, традиције и веровања талентованих ћилимарки употпуњују префињену колористичку хармонију и богату орнаментику чипровских ћилима. Чипровска школа ћилимарства своје корене вуче из 17. столећа. Тада су жене користиле природно бојене пређе. У палети природних боја биле су жута, окер, браон, плава, зелена боја, а основни елемент украшавања био је троугао који има дубоку симболику. 
„Маказе“ је фигурални елемент који представља два троугла, чији се врхови додирју и тако стварају облик који подсећа на пешчаник, објашњава Светлана Илијева, потомак мајстора ткања и власница ћилимарске радње за чипровске ћилиме у Софији. – Та фигура је симбол мушког и женског начела. У модерном свету у изради ћилима учествују дизајнери, сликари и симболика која је некада била неиздвојив део сваког ћилима, данас више није толико заступљена. Сада се више промовише хармонија међу бојама и облицима. Други популарни украсни елемент из ранијег доба је тзв. „канатица“ који такође представља комбинацију неколико троугаоника. За њега се верује да поседује магичну моћ, носи благостање и срећу и штити породицу. Та фигура се често може видети и на модерним чипровским ћилимима. У каснијим фазама развоја Чипровске школе ћилимарства појављују се и фигуре какве су, рецимо, дрво, „каракачка“, што у преводу на бугарском значи „црноока невеста“. За њу се претпоставља да су је још Протобугари користили. Дрво такође носи своју симболику. Тако, рецимо, корење, стабло и крошња представљају, односно подземни, овоземаљски и божанствени свет.“
Данас се ручним ткањем чипровских ћилима претежно баве старије жене. Разлог томе је да је већина младих људи отишло из Чипровца у нади да ће у већем граду имати боље услове живота. „Осим тога, ручна израда ћилима је мукотрпан посао, одузима превише времена, а заузврат не добијате неки велики новац којим бисте могли удовољити потребама једног младог човека“, прича Светлана. Наравно, има и младих жена ткаља, али се оне пре свега баве уметничким ткањем – израдом паноа, гоблена, икона. У наставку нашег разговора Светлана нам је открила вештине и тајне тог заната:
„Чипровски ћилим се и данас израђује по старој технологији, на истом разбоју, као што је било пре три века када су користили дрвени вертикални разбој. С обзиром на то да су ћилими махом ткани код куће, деца су имала прилику да свакодневно посматрају како се то ради. Тако сам и ја када сам била сасвим мала, можда у четврој-петој години живота, почела понекад седати поред своје баке и очима упијала сваки покрет њених вештих руку под којима је ћилим дословно оживео. Будући да су се жене још од малих ногу училе на ткање, оне нису ни биле свесне тога како сваким следећим кораком залазе све дубље у ћилимарство. Од посебног значаја је било и то да жена постане мајстор. Једино мајстори су знали како треба да се организују боје и орнаменти на ћилиму. Сећам се да ми је бака већ била у пензији, али су код ње и даље долазиле жене, неке од којих у поодмаклим годинама, и тражиле су од ње савет како да направе одређене ствари или колико, рецимо, нити је потребно за неку фигуру. Наравно, битна је и улога мушкарца. Како би разбој био стабилан, а кросна за намотавање основе ћилима буду исправно постављена, од чега зависи и квалитет крајњег производа, потребна је и мушка рука. Ћилимарством се у Чипровском крају углавном баве жене, али су мушкарци намотавали пређу у клупко и увек су били при руци ткаљама. Тако је то и данас.“
Поред дубоке симболике коју садрже орнаменти на ћилимима, сама израда је такође повезана са бројним ритуалима и веровањима које жене у Чипровцима и дан данас изводе.
„Ове жене улажу сву своју енергију у ткање ћилима. Тако им пролазе дани. Оне живе да би ткале. Стога и њихови ћилими имају неку чаробну моћ, каже Светлана. - У том крају људи су верници. Свака жена пре него што почне да тка, прво се прекрсти и каже: „Боже, ти поведи, а ја ћу за тобом“. Можда се управо та емотивност жена ткаља преноси на ћилиме. За ткање су везана многа веровања и обичаји који се и данас поштују. Тако, рецимо, када се припрема основа за ћилим потребно је да она буде наснована одвојено, а тек после тога се уводи у разбој. Одмах по завршетку оснивања основе домаћица је закачи високо на врата како би брзо продала ћилим који ће саткати. Након што су почеле радити, ткаље су пазиле ко ће први да уђе у собу, јер ће од тога зависити како ће им ићи посао. Сећам се како је моја бака, увек кад је била спремна да почне са радом, слала деду по дрва или да једноставно скокне негде на кратко. А то је бака тако радила пошто је знала да ако је деда онај који ће први закорачити у кућу, она засигурно неће имати тешкоће у раду. И њему скоро никада није пало на памет да она то намерно ради и да га користи за своје послове, али је за њу то било од великог значаја. Тај ритуал и данас спроводимо у нашој фамилији. Моја мајка, тетка, обе ручно израђују ћилиме и посежу за сличним триковима како би се осећале мирно и да им посао добро напредује.“
Одрасла уз песму дрвеног разбоја и мирис свеже офарбане вуне, Светлана наставља породичну традицију. Дипломирала сам на Техничком универзитету, смер инжењер електронике, али никад нисам радила у струци.
„Када те нешто вуче, ти ћеш се кад-тад томе и предати. Можда није случајно што сам се родила у Чипровцима у породици мајстора ћилимара, рекла је млада дама. - Власник сам ћилимарске радње из које се шири исти мирис свеже офарбане вуне. Можда се мени само тако чини, али сваки пут када уђем у радњу где се потпуно изолујем од спољашњег света, преда мном се отварају врата неког другог света. Са свих страна се појављују боје и фигуре које буквално хрле ка мени тако да се ћилими и модели сами стварају пред мојим очима. Тренутно се у месту Чипровци ћилими израђују једино у кућној радиности. Давно су нестале некадашње радне задруге са великим просторијама и огромним разбојима где је било право задовољство видети како жене поређане ткају огромне ћилиме. Ангажовала сам пар ткаља у граду Чипроци и оне раде моје моделе.“
Захваљујући својој лепоти и хармонији чипровски ћилими су и данас део савременог и модерног намештаја. Они побуђују интересовање не само домаћих, већ и страних купаца из свих крајева света. „Не знам како, али људи који уопште не познају Бугарску налазе нас на интернету и наручују чипровске ћилиме. Тако имамо клијенте из Русије, САД, Француске и Енглеске“, каже Светлана Илијева.
Превод: Ајтјан Делихјусеинова
Фотографије: лична архива Светлане Илијеве и radiovidin.bnr.bg
