Кокаљански манастир Светог Арханђела Михаила

Кокаљански манастир налази се у подножју планине Плане, недалеко од села Кокаљане, десетак километара јужно од Софије. До њега води стрмовита стаза која креће са Ђавољег моста на путу од Софије према Самокову. Легенда казује да су османски освајачи извршили овде толики покољ над хришћанима да је околина била засута њиховим костима (на бугарском „кокали“), одакле вуче порекло назив оближњег села Кокаљане.

Манастир Светог Арханђела Михаила био је део комплекса Софијске Свете Горе. Његова историја обавијена је велом легенди. Према једној од њих крајем 10. столећа цар Самуило је негде ту устрелио срну и прихватио то као жртвени принос. Догодило се то на дан Светог Арханђела Михаила. Нешто касније положен је камен-темељац за изградњу манастира. Према другој легенди када је цар Михаил Трећи Шишман Асен (који је живео у првој половини 14. века) приредио ловачку гозбу у овој монашкој обитељи, Турци су га напали и убили.

Манастир су, као своју задужбину, подигли средњовековна бугарска властела. Зато је у свом власништву имао велико имање. Монашка обитељ је брзо обновљена после османске најезде крајем 14. века и постала одредиште поклоничких путовања. По свој прилици после пада оближње Урвичке тврђаве неки преживели браниоци су у Кокаљански манастир пренели старе књиге и друге драгоцености како тврди једно старо предање.

За време османлијске владавине манастир је у два наврата пљачкан и спаљиван. Његово постојање прибележено је у Кокаљанском зборнику из 1645. г. У то доба били су овде само једна црквица и два собичка. У тексту се помиње такође да је игуман био извесни поп Стојне. Приликом пљачке цркве Турци су заклали његовог брата јер није хтео одати где се скрива игуман. Негде око 1790. на темељима старог храма од којег није преостало скоро ништа, подигнута је црква Светог Арханђела Михаила.

Црква Светог Арханђела Михаила

После разбојничких напада манастир је запуштен, а 1858. опет обновљен – на месту старе обитељи опет га је саградио јеромонах Хрисант који је дошао из Рилског манастира. Банде војника дезертиралих из редова османске војске стигле су у предео манастира десет година касније и тада су неки злочинци убили свештеника. Данас се његов гроб налази на улазу у манастирско двориште. После тих немилих догађаја манастир је опет опустео. Обновљен је средином 70-их година 19. века. Године 1896. стара црквица плетара је уклоњена, а добровољним прилозима мештана је саграђена данашња црква, од ломљеног камена. Иконе су даровали верници из села Железница. Ту је радио руски иконописац Николај Шелепов Образописов који је 1896. исликао цркву уз помоћ својих ученика из Самоковске школе.

Према старом предању у Кокаљанском манастиру је скривено благо последњег бугарског цара Ивана Шишмана (с краја 14. века). Прича се да је ово благо откопано, а у њему су откривени драгоцени словенски рукописи на кожи који су пренети у Рилски манастир. У својој „Историји словеноболгарској“, написаној 1762. монах Паисије Хиландарски такође помиње да је „Јоан Шишман донео ту своје драгоцене ствари“.

Сребрна чаша у облику врга

Легенда прича о још две реликвије из епохе Другог бугарског царства које су повезане са последњим бугарским средњовековним царем Шишманом – сребрној чаши у облику врга и кристалној чаши украшеној златним инкрустацијама. Сребрна чаша је донета из Урвичке тврђаве заједно са неким другим царевим скупоценим стварима. До 1870. у Кокаљанском манастиру је чувана и кристална чаша коју су називали „царском“. Неки послушник у манастиру ју је сломио и надаље се о њој ништа не зна. Била је ишарана златним цвећем, уметањем племенитог метала у стакло. Ова техника коришћена је у изради чувеног венецијанског стакла са златним нитима. Познато је да су пре пада Бугарске под османску власт бугарски племићи увелико трговали са Млецима и Ђеновом. У Кокаљанском манастиру чуване су и драгоцене књиге. У 16. веку ту је састављен значајни Кокаљански зборник. Половина њега представља парусију (поменик) који је зачет 1654. г. У њему се могу наћи подаци о поклоницима који су стигли у манастир из разних крајева као и о њиховим добровољним прилозима. 1579. г. ту је преписано и тако звано Кокаљанско јеванђеље.

Данас је манастирски комплекс, који чине храм Светог Арханђела Михаила и два параклиса – „Успење Пресвете Богородице“ и „Успење Светог Јована Рилског“, добро одржаван. Пре неколико година је освештан и нов параклис посвећеном првомученику и архиђакону Стефану. Манастирску целину чине и две двоспратне зграде, привредне зграде за домаћинство, трпезарија (магерница), звоник. Читав комплекс је опасан масивним белим двометарским зидом. Манастир је мушки, отворен је за посетиоце сваког дана. На његовом престолном празнику, на дан Светог Арханђела Михаила - 8. новембра као и 15. августа – на дан Успења Пресвете Богородице верници испуњују храм и порту манастира. Долазе углавном људи из Софије и оближњих села.

Кокаљански манастир, мирно ушушкан у планински амбијент, омиљено је свратиште житеља Софије који су кренули на излет у планину Плану. 1969. проглашен је спомеником културе.

Превела: Ана Андрејева

Подели

Кокаљански манастир Светог Арханђела Михаила

Више из ове категориjе

У некрополи на Перперикону археолози открили још један гроб „вампира“

Љубавне строфе на чесми Елија у Никополу

Писац, дипломата и хуманиста – Ромен Гари и одјек његовог боравка у послератној Бугарској