„Покреће се часопис "Златорог" – да питамо Сирака. Предстоји објављивање првог броја листа "Реч", потражимо Сирака да нам да савете о појединим рубрикама. Припремамо отварање изложбе – да позовемо Сирака, да видимо које ће слике предложити да укључимо. Ускоро ће бити објављена нова збирка песама, у току је избор чланова неког жирија или комисије за уметност и културу – да консултујемо Сирака...“ Тако Ана Каменова почиње свој чланак у часопису „Златорог“ 1943 г. поводом смрти Сирака Скитника. „Да питамо Сирака" – тако је насловљена и дискусија у националној галерији „Квадрат 500“ која је привукла пажњу јавности.
Теоретичар уметности Борјана Влчанова наводи неке детаље у вези са том дискусијом:
„Да питамо Сирака“ једно је од предавања посвећених сликарима обухваћеним иницијативом Националне галерије „Стручњаци причају“. Једанпут месечно неко од кустоса Националне галерије обрађује тему из области стваралаштва конкретног уметника чија су дела присутна у експозицији „Квадрат 500“. Прво предавање било је посвећено стваралаштву Васила Стоилова, мајстора свих жанрова сликарства 20. века, а друго - Жулу Паскину, француском сликару, рођеном крајем 19. века у бугарском граду Видину. Галерија поседује једну од највећих збирки Сирака Скитника – око 180 оригинала, репрезентативну за све периоде његовог стваралаштва – од најранијих радова из Петербуршког периода све до његове смрти 1943. године. У сталној експозицији галерије изложено је 7 његових платна.“
Сликар, песник, књижевни и позоришни критичар, директор и уметнички секретар Народног позоришта "Иван Вазов". Новинар и први директор Бугарског националног радија. Први председник Савеза бугарских ликовних уметника. У свим тим животним улогама наступа Панајот Тодоров Христов, познат са надимком Сирак Скитник. Необичан склад разноврсних талената, новаторски допринос и незаобилазни утицај на бугарску културу у првој половини 20. века чине га једном од најмаркантнијих фигура културног живота земље.
Рођен је у Сливену 1883. г. и веома рано остао сирак. Најпре се школовао у Духовној семинарији у Софији, учитељевао је у Бугарској, а затим је уписао студије ликовне уметности у Петербургу. Након дипломирања се вратио у Бугарску и дебитовао као песник збирком песама “Исповест”. Учествовао је у три рата – Првом и Другом балканском и у Првом светском рату. Скоро је немогуће укратко испричати о таквој разностраној личности, зато питамо Борјану Влчанову по чему је Сирак Скитник препознатљив у бугарском културном миљеу прве половине 20. века.
„Многолик је његов стваралачки опус и до данас изазива несмањено интересовање истраживача и критичара. Дела Сирака Скитника се сврставају у различите ликовне правце – сецесију, експресионизам, бугарску националну ликовну школу. Ништа мање значајна је његова делатност као песника, критичара, директора БНР. Скитникова активност одише космополитским духом и оставља неизбрисив траг у културној историји Бугарске. Скоро и да нема другог сликара који у себи спаја многостране таленте и има толико снажан утицај на различите друштвене области. Када је био рецимо уметнички директор Народног позоришта увелико је допринео побољшању радног амбијента, унапређењу сценографије као специфичне уметности, а такође и развоју илустрације у Бугарској. Илустровао је поеме Едгара Алана Поа, „Бугарске баладе“ Теодора Трајанова и тиме уметност илустрације подигао на дотле непознати у оним годинама у Бугарској ниво.“
Упркос универзалности личности и трајном присуству у културном животу Бугарске у првим деценијама 20. века, неколико деценија после смрти Сирака Скитника његове слике у државним галеријама и приватним збиркама ретко су излагане пред публиком. Књижевни опус, критика и позоришна активност уметника остају слабо проучени. Објашњење ове жалосне судбине великог наслеђа Сирака Скитника је што га је нова социјалистичка власт жигосала као реакционара, а излагање његових слика и објављивање поезије била су забрањена. Он данас израња из прошлости да би нас подсетио како је „Уметност вечно жива, вечно нова и вечно стара – онако како је вечно стара и вечно нова људска душа.“
Превела: Ана АндрејеваМи, Бугари, као директни наследници дела свете браће Ћирила и Методија, које је папа Јован Павле II прогласио за заштитнике Европе, имамо обавезу да очувамо и унапредимо њихово наслеђе. Поносни смо што у овом узвишеном задатку делимо пут са Пољском,..
Свечаном церемонијом у Првој сали Националног дворца културе у Софији данас ће бити отворено 10. издање Међународног филмског и књижевног фестивала „Синелибри“. Мото овогодишњег издања је „Поезија без краја“. Форум ће почети пројекцијом новог..
Бугарско-италијанска продукција „Аурора“ преноси љубавну причу из 50-их година минулог века, јавља БТА. Редитељи филма су Џеки Стоев, који је режирао једне од најзабавнијих домаћих филмова, и Никола Бошнаков. Главни протагониста је италијански комуниста..
Бугарски филм „Стадо“, у режији Милка Лазарова, проглашен је за најбољи филм у међународној такмичарској селекцији 30. Међународног филмског фестивала у..