Иза Георгија Германова, прослављеног певача са подручја планине Странџе, остаје специјална година – 2017. он је навршио 75 година. То је добар повод да истакнемо његов запажени допринос интерпретацији народних песама и да опет чујемо његов лирски баршунасти глас, који дирљиво изводи најбоље обрасце домаћег фолклора.

Захвалан сам Богу, што ми је даровао таленат да певам. Одрастао сам у породици музичара, све сам научио од мојих родитеља и старијих сељака. Живео сам у Обзору који је био насељен избеглицама из Странџе и Мале Азије, певале су се многе страџанске песме. Људи су приметили мој таленат и сами су ми нудили неке од песама које су знали, ја их изводим и дан данас. До 1964.г. био сам најпре аматер, онда сам постао професионалац и наступао у концертној групи. Радио сам за „Балкантурист“ (тадашњу државну туристичку организацију), приликом дочека страних делегација по традицији су певали познати извођачи – сестре Кушлеве, Георги Чилингиров, Соња Кнчева, Добра Савова и др. У ритуалном оркестру општине Варна био сам хармоникаш, тамбураш и солиста. Поред странџанских певам и панађурске песме у којима се причају приче које су се стварно догодиле. Сећам се како ми је на једном концерту неки човек из публике повикао: „Желим да ме својим песмама најпре расплачеш, а онда насмејеш“. Пре око 25 година био сам с Увалијском групом на турнеји по Белгији и Холандији, солисти смо били Јанка Рупкина и ја. Сале су биле препуне, више пута су нас звали на бис. У једном малом белгијском граду после извођења бисова отишли смо у свлачионице и скинули ношње. Али су тада дошли организатори концерта и рекли да публика ни после бисова неће да оде. Опет смо се појавили, тада већ не у народним костимима, и још пола сата смо певали. Било је и доста Бугара који су живели у Белгији и рекли како су управо тада осетили праву моћ бугарске народне музике.

Георги Германов је изразио и захвалност својој породици која му је ослонац у свим његовим стваралачким подухватима.

Моја супруга Марија је градско чељаде. Она је због мене заволела народне песме и запевала их. Деца нам су од малих ногу одрасла уз музику. Син је завршио музичку школу, смер виолина. Ћерка је кренула мојим стопама. И унуци још из детињства певају. Код куће је музика незаобилазна тема, а гости нам су или музичари, или такви који воле музику. Дошло је време када млади немају више од кога да науче изворне песме, а ево ја сам толико много песама записао током година. Уз помоћ моје породице издао сам 5-6 зборника с нотираним песмама са мог репертоара. Касније сам написао моје, ауторске песме. Не волим да се тиме хвалим. Зар није свака народна песма имала најпре свог аутора, а тек онда је постала део фолклора.

Свима желим пре свега здравље, срећу, поручујем такође да су пуни доброте и да буду саосећајни и предусретљиви људи!