„Неки га упоређују са париским Монмартром, а мене подсећа на четврт Мала Страна у Прагу. Ако неко жели да странца у Софији упозна са историјом бугарске уметности и књижевности с почетка ХХ века, може га прошетати малим улицама у доњем делу насеља Лозенец. Оне су попут праве енциклопедије која даје одговор на питање „Ко је ко?“. Довољно је знати приче и имена људи који су тамо живели…“
Овако почиње своју причу о тајнама софијског стамбеног насеља Лозенец Магдалена Гигова, новинар, писац, фотограф, особа која воли путовања и која истражује заборављене или непознате приче познатих Бугара. Мало је оних који знају да овај престижни део наше престонице – једно од најпрефериранијих и најлуксузнијих места за живот у Софији, има своје приче достојне романа.
Његово насељавање почело је Одлуком владе и Софијске општине далеке 1921. године. Сагласно тој Одлуци интелектуалцима и пензионисаним војним лицима стављене су на располагање грађевинске парцеле од по 550 кв. м у месту Курубаглар (у преводу са турског језика – суви виногради). Тада су парцеле биле у тзв. Трећој ванградској зони, где није било водоснабдевања и канализације.
Тек 1928. године, захваљујући инж. Николи Селиминском, изграђена је ВиК мрежа. Да би било довољно зелене површине, власници парцела су били задужени да се придржавају захтева да изграђеност сваке парцеле износи до 250 кв. м. Архитектонски план насеља урадили су 1920. године архитекти и инжењери који су имали европско образовање. У делу под именом „Журналистичко насеље“ (“Журналистическия квартал“) (око данашњег трга Журналиста) нема продавница, складишта и радионица што га претвара у веома пријатно и тихо место за живот. У периоду од 1920. до 1938. године тамо се обликују лепе зграде са лепим вртовима које су пројектовали познати архитекти какви су Георги Овчаров и Јордан Миланов. Свако је тежио да буде оригиналан, да не понавља оно што је већ урађено да би се његов стил одмах препознао. Зато у стамбеном насељу Лозенец има пуно дивоте – ту су камени барељефи на којима је приказано цвеће, изрезбарени чардаци, симпатичне терасе, прозори необичног облика, каже Магдалена Гигова.
На некадашњој улици Мосул, данас ул. Арх. Јордана Миланова, налазила се стаклена башта Антона Крауса – дворског баштована и траженог консултанта за обликовање баште. Први су се у Лозенецу настанили писац Елин Пелин и глумац Крстјо Сарафов. Кућа Елина Пелина се налази у подножју брежуљка – тамо где је Семинарија. Посећују је истакнути интелектуалци – писци, позоришни уметници, људи из научних кругова. Често је пред врата скромне Пелинове куће долазио и цар Борис III - сам, без обезбеђења. – прича Магдалена Гигова и наставља:
Странац не би знао ко је Елин Пелин, али ако га одведемо у крчму „Испод липа“ („Под липите“) ту је место да му испричамо како је писац дао име овом локалу. Можда ће му бити занимљиво да сазна да су се тамо окупљали познати бугарски писци и уметници. Власник локала био је генерал Стефан Тасев, који је пензионисан због Нејског уговора. Ако је време погодно за шетњу, довољно је само пратити спомен-плоче и сазнаћемо неке тајне Лозенеца с почетка минулог века. „А љубавним причама из овог насеља нема краја“, осмехује се Магдалена. Међу њима је романтична прича познатих аутора поезије Доре Габе и Пеја Јаворова, који су се састали у поткровљу локала. Поред снажне љубави повезивали су их исте вредности и интереси и да се нису умешали „добронамерници“ живот познатог бугарског песника би вероватно био другачији.
У журналистичком насељу 1925. године историчар бугарског новинарства Георги Николов и његова супруга, италијанка Елиза отварају прво прихватилиште за псе и мачке. Њима је у госте долазио Кемал Ататурк, који је био заљубљен у другарицу њихове ћерке Маре – у Мити Ковачеву.
Међу особама које су прошлог века живеле у софијском стамбеном насељу Лозенец посебно се истичу композитор Парашкев Хаџијев, оперска дива Илка Попова која је освојила Гранд оперу у Паризу, Миланску скалу, али и срце Шаљапина. Занимљива је и прича глумице Ирине Малееве:
Она је једина Бугарка која је играла у 4 филма Фелинија. Имала је 15 година када је отишла у Рим да учи сликање. Тамо је срела чувеног италијанског редитеља. Ирину је насликао бечки сликар Хундертвасер.
Пре него што заврши своју причу о софијском стамбеном насељу Лозенец Магдалена је открила још једну тајну – Римски зид по коме је добила име пијаца у насељу, у ствари није Римски него верски османски споменик из 16. века. Најприхватљивијом сматра се теза да је у питању надгробна грађевина истакнутог Турчина, која је подигнута на турском гробљу које пак се пре Ослобођења Бугарске од турске владавине (1878. године) налазило у овом рејону.
Према другим информацијама, реч је о делу посебног места на коме је хоџа служио молитву онима који одлазе у хаџилук. Поред зида је поређано велико камење на које су будуће хаџије стајале да би се на своје коње попеле.
Превод: Албена Џерманова
Фотографије: Магдалена Гигова, Дарина Григорова и архив
Навршило се 105 година од потписивања Нејског мировног уговора, којим је 27. новембра 1919. године, у париском предграђу Неји сир Сен, званично окончано учешће Бугарске у Првом светском рату (1914–1918). Историчари овај документ описују као „још једну..
Дана 25. новембра Бугарска православна црква слави успомену на Светог Климента Охридског. Истакнути архиепископ, просветитељ и књижевник, он је један од Светих Седмочисленика – ученика Свете браће Ћирила и Методија, првоучитеља Бугара. Након..
Данас патријаршијска катедрала Светог Александра Невског обележава своју храмовну славу. Храм-споменик који је симбол бугарске престонице, изграђен је „у знак захвалности руском народу за ослобођење Бугарске од османског јарма 1878. године“. Ове..