Отац Јулијан Ангелов, иако не прихвата да себе назива „апостолом“ или „мисионарем“, за многе управо то јесте – Божији гласник, који проповеда Његову Реч. Рођен у Видинској епархији, у северозападној Бугарској, ступа у чин свештеника и започиње своје служење у родној земљи. У оквиру Западно- и Средњоевропске епархије Бугарске православне цркве његово дело добија међународни домет – прво у саборној цркви у Берлину, потом у Хамбургу, Келну, Лајпцигу где је оснивао бугарске црквене заједнице. Годинама је тамо одлазио више пута месечно како би држао службе, све док ове црквене заједнице нису ојачале и док се нису пронашли свештеници који су преузели бригу о њима. Како рече у ексклузивном интервјуу за подкаст „Мост вере“ Радио Бугарске, у свом карактеристичном, непретенциозном стилу: „Мој принцип у животу је – боље залуд радити, него залуд беспослен седети, и биће.“

А ципеле оца Јулијана Ангелова, свакако, неће остати нове. Поцепао је не један, него више пари, путујући по европским аеродромима и друмовима. Често прати митрополита западно и средњоевропског Антонија, на његовим бројним путовањима широм огромне епархије – од једне до друге црквене заједнице.
Током 2020. и 2021. године, поред обавеза у Немачкој, митрополит Антоније му је поверио и духовну бригу о бугарској црквеној општини у Женеви, као и о свим Бугарима који живе у француском говорном подручју у Швајцарској. Од тада, једном месечно путује у Женеву да служи свету литургију, а често одлази и ванредно – ради опела, парастоса, крштења…

Шта га мотивише да жртвује време које би могао да посвети породици или својој парохији у Берлину? Шта га тера да занемари сопствени комфор и удобност, да улаже значајна средства и снагу у своју мисију?
„Мотивишу ме људи“, каже отац Јулијан Ангелов. „Мотивише ме она љубав коју добијаш када дођеш у неку заједницу и видиш да је обострана. Та љубав ти даје крила, тера те да чиниш чуда која сам не би могао ни да замислиш – као енергија, као топлина, као љубав између парохијана и свештеника. Они су као деца – не можеш да их оставиш. Та љубав ти даје снагу. Служио сам литургију са јаким боловима у леђима, знао сам да ме чека операција. Враћам се из Женеве, а већ у уторак сам на хируршком столу. Нисам могао ни да стојим усправно – али љубав је јача од свега“, закључује отац Јулијан.
Бугари широм Европе сусрећу се са различитим животним изазовима, а пред оцем Јулијаном, као њиховим духовним пастиром, постављају се различита искушења. Он наглашава да, за разлику од других заједница, у Женеви наши сународници немају социјалне проблеме – не брину за стан, здравље или посао. Њихове тешкоће су друге природе. Већина је веома добро плаћена, заузимају високе позиције у банкама, инвестиционим и хеџ фондовима, али њихов свет је изузетно динамичан, испуњен великим одговорностима и огромним ризицима.

Као православни свештеник, мора да им објасни да многе ствари не зависе од њих. Да све што раде треба да чине са молитвом — и када побеђују, да не забораве да благодаре Богу, а када губе, да имају снаге да кажу: „Господ даде, Господ узе; да је благословено име Господње!“
„Томе се учимо. Тамо, у туђини, свако има стан, посао, новац, плату, породицу… Наизглед имају све, немају оне свакодневне муке које мучи већину људи. Али лукави је и то умео да уреди тако да, и усред благостања, човек може да изгуби своју бесмртну душу.“
„Животни стандард“, наставља свештеник, „не одређује спасење човека. „Радити у Женеви, на пример, сасвим је различито: можеш да радиш до девет увече, суботом те могу позвати поново, а недељом, не дај Боже, да умреш… И онда се испостави да, чим те нема, све иде још боље без тебе. А ти си веровао да без тебе не могу. Систем све време шапуће: дај, пожури, стигни, надмаши… и ти трчиш, знојиш се, изгараш, све док те не отера у гроб. А онда, оставља тебе и узима следећег – и тако у круг. Али спасење није тамо. Оно је негде другде, тамо где се не жури, где се корача мало спорије, где човек има времена да стане и размисли. Ако се човек помоли ујутру, у подне и увече, свет више не изгледа исто. Отвориће му се очи за оно што иначе никада не би могао да види.“

Отац Јулијан истиче да у савременом свету богатство има сасвим другачије димензије. То што неко има велику плату, каже он, не значи да је богат – јер живот у Женеви и другим западним градовима носи своју цену: високе порезе, бројне социјалне дажбине, скупе кирије и растуће трошкове живота. „Од онога што зарадиш, одузму ти 80%. Колико ти великодушно дају, толико ти великодушно и узму. Не бих рекао да вреди продати душу за тако нешто. Уосталом, не вреди ни за било шта друго – јер душа је драгоцена“, каже духовник с непоколебљивом сигурношћу.
За кратко време, под његовим старањем и духовним руководством, црквена заједница којој служи постала је највећа и најсложнија бугарска заједница у Женеви, али и организација која ужива највеће поштовање и интерес јавности. Отац Јулијан је стекао искрено поверење и углед не само међу другим хришћанским заједницама у граду, већ и код локалних власти. Али, како сам сведочи, највреднији плодови његовог рада, хиљада пређених километара и свих година посвећених служењу, јесу – духовни напредак његових парохијана и љубав која их међусобно повезује.
Удео страних студената у Бугарској у последњој деценији порастао је више од два пута. Док их је 2013. године било око 4%, 2025. године странци чине 9% укупног броја активних студената. То показују резултати годишњег рангирања високошколских установа у..
Седамнаести по реду празник младог вина у Пловдиву свечано је отворен 21. новембра. Вински маратон, који ће трајати читав викенд, обећава незаборавно гурманско и културно путовање кроз аутентичну атмосферу Старог града . Празник је започео у петак..
У „Софија тех парку“, у сали „Џон Атанасов“, 21. и 22. новембра 2025. биће одржано једанаесто издање манифестације „Базар занимања“, догађаја чији је циљ да младима у Бугарској пружи подршку у раном каријерном усмеравању. Организатор форума је..