Срећним стицајем околности, двоје од најсјајнијих представника француске интелектуалне елите, Јулија Крстева и Цветан Тодоров, ове недеље ће боравити у Бугарској. Независно једно од другог, двоје интелектуалаца бугарског порекла ће учествовати на форумима посвећеним садашњости и будућности Европе. Јулија Крстева, познати лингвиста, семиотичар, психоаналитичар, филозоф, писац и феминисткиња, обићи ће и места везана за њену младост и састаће се са пријатељима из школе и са универзитета. Она ће бити у пратњи професорке Харвардског универзитета Алис Жардин која пише биографску књигу о маркантној европској интелектуалки. „Одлучила сам да организујем ове састанке јер је могуће да то буде мој последњи долазак у Бугарску, пре него што зађем у дубоку старост“, појаснила је Јулија Крстева.
На Софијском универзитету „Св. Климент Охридски“, где је студирала пре скоро пола века, проф. Крстева ће одржати предавање на тему о демократским вредностима кроз призму кризе на бугарском језику. Међутим, у дискусији после тога Крстева ће одговарати на питања на француском језику у који се осећа сигурнијом. „Ја имам мозак амфибију – он је пола бугарски, а пола француски“, шали се Јулија Крстева.
Које теме везане за Европу данас Вас занимају?
„Ја сам веома осетљива на тренутну кризу у Европи која је нешто више од тога – каже проф. Крстева. – То је процес непрестаног унутрашњег преиспитивања, преосмишљавања наших садашњих демократских вредности. Као интелектуалци ми можемо да помогнемо да се нађе ако не коначно решење, оно бар привремени и прагматичан излаз. Једна од главних тема мог предавања је револт. Да ли је данас могуће бунити се, шта то значи и како превазићи оне облике ентузијазма инспирисаног правим вредностима које су срозане и прерасле у тоталитаризам. Мој одговор је да је најбољи начин револта преиспитивање властитих вредности, обнова наших идеала, узимање у обзир јединственост сваког појединца са његовим креативним способностима и личним квалитетима, преиспитивање хуманизма а тиме и значаја хуманистичких наука, укључиво и психоанализе. Поклонићу пажњу и горућем питању о онима које називам „новим странцима“, односно људима који се осећају искљученим из демократског система и токова глобализације, и посебно младим људима из предграђа који постају џихадисти.“
Тема о револту наићи ће на одјек код бугарске публике, јер смо доживели „зиму“ и „лето“ нашег незадовољства. Током целе прошле године људи су протестовали на улицама, али нису постигнути значајни резултати.
„Нажалост или на срећу, ја сам се удаљила од бугарске стварности. Али мени срце увек задрхти када се спомене Бугарска. Упозната сам са овим догађајима, али не у детаље. Ја сам део културе земаља источне Европе, наследница православља и комунизма, а то је култура народа бунтовног духа. Међутим, овај бунт нема онакво значење латинске речи „révolte“ како га ми на Западу разумемо - као повратак назад, раскид са прошлошћу и отварање нове перспективе. Револт је достизање границе стрпљења, потпуно одбацивање правила, жеља за потпуним раскидом са прошлошћу, али у случају Бугара без нуђења новог пројекта. Како би се онда могло управљати стварима, када се управљање потпуно одбацује? Не ради се о компромисима, већ о иновативном приступу и то је најтеже остварити. Имам осећај да када се људи у Бугарској буне, једна страница се затвара, али се не отвара нова.“
Ваша схватања су блиска онима Умберта Ека који заступа мишљење да је у основи европског идентитета и културе управо способност да преиспитујемо себе и све око нас. Ви живите и радите на три континента. Да ли сматрате да је управо то оно што одликује Европљане?
„Умберта Ека одавно познајем и ми смо стварно на истој таласној дужини. Међутим, ја се залажем за одбрану поноса Европе, посебно данас када јој не иде добро. Зашто сам поносна што сам Европљанка? Зато што сматрам, и то сасвим свесно кажем, да ми смо једина цивилизација на свету, чији идентитет није култ, него преосмишљавање. То потиче још од старогрчких филозофа, из традиције јудаизма, хришћанства, чији су наследници светли европски умови. Ми смо ставили акценат на ово преосмишљавање, понекад заборављајући на своје духовне корене. Данас је потребно да се окренемо и преосмислимо верске традиције, а да их не дијаболизирамо или негирамо. Мислим да је у том погледу Европа испред свог времена. Ми смо испред других који себи не постављају питања и због тога су беспомоћни, што их доводи до екстремизма. Ми смо им потребни. Имам добре везе са Универзитетом у Шангају где често боравим. Директор универзитета ми је пре неколико година рекао како жели да оснује институт за истраживање европске духовности. Упитала сам га зашто, а он је одговорио: „Наши млади људи су суочени са личним и друштвеним конфликтима и не знају како да се заштите, како да приђу другим људима. Ви, Европљани имате начин размишљања који вам помаже да преиспитујете себе и да живите заједно.“ У Шангају је већ отворен институт за европска истраживања, чији сам ја почасни председник. Кинези су свесни потенцијала европске мисли.“
Превела: Марина Бекријева
