Атанасу Скатову, који се испео на шести по висини врх на планети Чо Ојо (8 201 метар) без боце са кисеоником, недавно је добио значку „Златна Бугарска“ која му се додељује као Спортисту за месец мај
2017 г. након соло пењања на првенац Северне Америке – врха Денали на Аљасци, Скатов је постао први Бугарин и први веган у свету који је освојио свих 7 првенаца тог континента. У 2014. био је први веган у свету који је крочио на Монт Еверест. (8.848 м). У току 6 година откако се бави алпинизмом (2013−2018), Атанас Скатов је учествовао у 16 експедиција, освојио је 13 врхова што представља национални и светски домет. Данас освајач врхова признаје да су интересовање и љубав према алпинизму очито постојали дубоко унутар њега. Открио је да је право задовољство бавити се спортом у планини, пошто је 2011. г. по други пут прешао маршруту Ком-Емине, дугу 700 километара – најдужу обележену туристичку руту у Бугарској. Најновији успех – освајање врха Чо Ојо, било је шесто пењање у оквиру његовог пројекта „Освајање 14 највиших врхова на планети без конзумације хране животињског порекла“.
Експедиција је потрајала дуже од 40 дана. Први пут сам се испео на врх изнад 8.000 м самостално, без шерпе и боце са кисеоником. Било ми је тешко зато што је пролеће на Чо Оју увек хладно, па је скоро сваког дана падао снег.
Скатов је планирао да после врха Чо Ојо по трећи пут крене у поход на највиши врх планете Монт Еверест. Без обзира што је први и једини Бугарин који се на њега испео са северне и јужне стране, мисли да би то треће пењање било посве другачије јер је решио да се пење сам, без боце са кисеоником. Признаје да је превелико оптерећење да у току месец дана освоји два врха виша од 8.000 метара, али тврди да то није немогуће остварити. Није то изазов за ванземаљце, него за обичне нормалне људе.
Алпиниста описује дан по дан у дневницима своје доживљаје, које потом објављује. У марту је изашла прва књига из едиције „На висини изнад 8.000 метра“ – „Манаслу“, а у мају друга „Анапурна, Даулагири и Макалу“ у којој се прича о једној експедицији која га је 2016. г. одвела на три врха. Предстоје и књиге о његовим походима на Гашербрум (2016), Монт Еверест и Лоце (2017), Чо Ојо (2018).
Пре него што се определи за авантуру какво је бављење алпинизмом у високим планинама, Атанас Скатов је био докторант на две катедре Хумболтовог универзитета – за хортикултуру и фитомедицину. Да ли је било лако изабрати између научне каријере и алпинизма?
Ове две ствари су потпуно различите. Оно што тренутно радим, доноси ми сатисфакцију. Показујем како нема немогућих ствари и како је свако у стању да обистини своје снове. Срећан сам зато што ми људи пишу да су захваљујући мени почели мењати свој начин живота. Ништа није боље од тога – да знаш што нечим можеш помоћи другима.
Алпиниста међутим наглашава да ако човек жели да постигне циљеве потребни су му велико трудољубље и упорност. О свему бринем сам. Немам тренере, водиче, консултанте. Сам организујем експедиције.
Скатов додаје да алпиниста мора бити психички здрав ако жели да освоји свих врхова виших од 8.000 метара:
Психа умногоме помаже да се испењеш да све те врхове. Велика је разлика између обичног пењања и алпинизма у високим планинама. За ово друго потребни су снажна психа и издржљивост – мораш издржати без спавања, без хране, на ниским температурама, на дуге походе, понекад и по невремену.
У току 12 година Скатов је био члан дечјег ансамбла народних игара „Тракијче“ у свом родном граду Сливену. Он евоцира успомене на те године: Биле су тешке пробе, држали смо многобројне концерте, ја сам учествовао у можда 1.000 њих у Бугарској и иностранству. О утицају тог периода на његова данашња достигнућа каже: Можда сам ојачао ноге, па сада могу дуже да ходам и да се пењем, али задобио сам и озледе.
Када су у питању тешки и лаки врхови Скатов каже да зависи о каквим върховима говоримо, о планинским или нашим врховима у нама самима. И признаје:
Ја се такмичим са самим собом.Одлазим на неки врх да бих схватио докле сежу моје могућности, да ли јесам или нисам у стању нешто конкретно урадити. Али ипак не зависи све од самог човека, има пуно фактора који утичу на твоје решење да нешто оствариш. Експедиција траје месецима и понекад планина је та која одлучује. Убедио сам се да је алпинизам индивидуално занимање. Али када нас је више пењача, шанса да освојимо врх је већа јер помажемо једни другима.
Да би био успешан алпиниста мора бити у тоталном синхрону са природом. Треба да пуно пазиш, осећаш планину, али те и она треба осећати. Да би те допустила до самог врха, треба да општиш са њом.
Фотографие: лични архив
