Георги Минчев је рођен у Софији где је завршио међународну економију и спољну трговину, а касније - тв режију у Бриселу. Снимио је пуно песама на француском, неко време је био сарадник уредништва Програма на француском језику Радија Бугарска. Глас "вечитог дечка бугарског рока" како су га прозвали, постао је популаран 1967. г. када је Георги Минчев, још студент, отпевао песму "Бела тишина". Са овом композицијом Борис Карадимчев је постао добитник велике награде фестивала "Златни Орфеј", а касније ова песма је постала "Мелодија године". Између 1987. и 1997. појавили су се његови албуми "Бугарски рок", "Ветерани рокендрола", "Биланс" као и дупли албум "BG рок". У том периоду је изашла и његова "музичка биографија" – колекција песама "Бела тишина" у којој су окупљене песме Атанаса Бојаџијева, Петра Ступела, Атанаса Косева, Бориса Карадимчева. Сарађивао је са многим познатим групама и оркестрима – Биг бендом БНР под диригентском управом Вилија Казасјана, саставом "Бандараците" (претходником групе "Штурците"), са једном од првих домаћих рок група "Сребрните гривни" (Сребрне наруквице"), квартетом класичне музике "Димов", са једном од најранијих џез-формација "Џез фокус 65" и Оркестром Свесавезног радија-Москва са диригентом Јуријем Солантијевим.

Већину текстова Георги Минчев је написао сам. У њима се често помињу снажне емоције попут љубави и прељубе, наде и разочарања, туге и презира. Минчев који је био искрен у свом стваралаштву, био је истовремено изузетно непосредан и у личној комуникацији. Био је уметник побуњеничког духа, али имао је урођену отменост и финоћу.

Један од његових последњих албума зове се "Песма уз гитару". Насловна песма је посвећена инспирацији коју добија када свира омиљени инструмент - гитару, неизоставни део његовог живота.