Борба против болести је пре свега борба против људских мана, које им „отварају врата”. Сигуран начин спаса је одрећи се неке хране, радње и слично. А до зарицања је долазило тек пошто су биле исцрпљене све могућности народне медицине. Та је метода била посебно ефикасна за лечење душевних болести. У народу се веровало да су оне изазване злим духовима. Свакако, ако је човек био праведан, његов га је анђео бранио и побеђивао зле духове у невидљивом свету. Али ако се болест враћала, тражили су помоћ жена које су поседовале снагу да је препознају – то су биле гатаре или врачаре. У кући су по њиховом налогу спремали све што је било потребно за обред, изузев лековитих трава, које су сакупљале и кувале саме врачаре. Познати су свакојаки лековити одвари од магичних биљака. Њима су поливале болесника или га купале у таквој води. Било је и одвара за пијење. Тако су снагом воде и трава отеривали болест или зле духове који су је носили.

Да би коначно истерале зле силе из тела болесника и спречиле да се оне поврате, врачаре су користиле још једну ствар – зарицање. Домаћица је тада месила питу за болест – посебно украшени обредни хлеб са специјалним, симболичним украсом. Питу су пекле под сачем, односно вршником (земљани поклопац под којим се на огњишту пече), пазећи да не прегори. Премазивале је медом, стављале на сто поред огњишта и додавале чашу вина. Онда је врачара водила болесника до прага где се он ниско поклањао, те су се затим враћали до огњишта и врачара је водом прскала главу свог пацијента и говорила болести: „Та је храна за тебе, слатка је и медена! Наједи се, напиј се и иди у здрављу. А овај се човек (онда је она помињала болесниково име), у твоје и своје здравље, зариче да никада више не једе козје месо”... или да не пере косу у петак, или да не ради понедељком, да не носи црвену одећу, да не пије млеко, да не једе шаран и слично. Јела или дела којих се болесник или болесница требао одрећи одређивала је врачара. Нико пре извођења ритуала није знао чега ће се одрицати, а врачара је често изрицала оно прво што јој је падало на памет. Веровало се да ће само тако болест бити заувек протерана. Понекад је забрана важила 40 дана, а понекад се човек морао одрећи неке хране или ствари до краја свог живота. И ако не испуни дати завет болест се могла вратити, те су се због тога људи са разумевањем односили према зареченим. Када је неко одбијао неку храну или пиће обично су га питали: „Ма немој, узми, као да си заречен!”. Ако је он одговарао: „Не могу, стварно сам заречен!”, сви су са поштовањем одговарали: „Онда, нек ти је здравља!”

Превод: Александра Ливен