Пре 135 година, 3. априла, Уставотворна скупштина у старој престоници Трнову, прогласила је Софију за главни град препорођене бугарске државе. То се десило годину дана после ослобођења земље од петовековне османске владавине. Зашто баш Софију? Град је наследник Сердике – средишта опширне Римске провинције. Током векова он је био важан стратешки, трговински и културни центар. Активну улогу у избору одиграо је и истакнути историчар, јавни радник и политичар професор Марин Дринов, који је у оно доба био и вицегувернер Софије.

Како је изгледао град уочи Ослобођења?

"Софија је била стари оријентални град са тесним, кривим и прљавим улицама - прича Александар Мирков из Музеја историје Софије. - Била је окружена великим ровом који је ископан 1815. године, а простирала се на површини од 2,8 квадратних километара. 75 одсто ове површине било је изграђено подручје, а остатак су били бостани и ливаде. Град се развијао без урбанистичког плана и његово је становништво бројило око 11.700 људи."

Приликом пописа становништва из 1880. године у Софији већ је живело преко 20.000 људи, а 12 година касније она је постала најнасељенији град у земљи. Почетком Другог светског рата становништво је порасло на 400.000 људи. "Ако уопштимо податке, схватићемо да је током 60 година од 1880. до 1940. г. Софија порасла двадесетоструко, што је условило и брзо територијално проширење главног града", истиче Александар Мирков.

После 1880. разрађени су и усвојени први урбанистички планови, Софија је подељена на пет рејона, изграђене су нове улице, утврђена су правила изградње приватних и јавних зграда. У годинама управљања градоначелника Димитра Петкова од 1888. до 1893. обликовани су многи савремени централни тргови, булевари и улице. Постепено су се појавиле и нове четврти. 1895. године у границе града уклопљено и прво село - Подуене. Крајем 19. века град је заузимао већ 7,3 квадратних километара, док се 1938. његова територија већ проширила на 45 километара.

Који су најуспешнији периоди у развоју Софије према Александру Миркову?

Први је од Ослобођења до Балканских ратова, када је у Софији радило преко 50 страних архитеката, техничара и декоратора. Из тог се раздобља и данас чувају дивне зграде у стилу касне сецесије. Током последње две деценије 19. века изграђени су Народно собрање, Државна штампарија, Војна школа, Војни клуб, Пошта, Железничка станица и друге јавне зграде. А пошто је у оно доба Бугарска била монархија, бивши турски конак преуређен је у царски дворац. 1900. године у Софији се појавила прва електрика, а годину дана касније пуштен је и први трамвај.

Други плодни период у историји Софије, по Александру Миркову, је од 1934. до 1939. године, за време управљања градоначелника Ивана Иванова. Тада се град развијао у духу модерне, западне урбане културе, постао је зеленији и чистији.

"Издвојио бих и један трећи период из доба комунизма – с почетка 50. до краја 70. година 20. века - каже г. Мирков - и посебно управљање истакнутог политичара и банкара Димитра Попова. 1951. године објављена је Одлука Владе о изградњи градског центра Софије у кратким роковима. Предвиђене су и неке драстичне мере, например – рушење царског дворца и цркве Свете Недеље, до чега, срећом није дошло, тако да су ове зграде и данас међу симболима Софије. Тада је извршена комплетна реконструкција центра. За око 5-6 година подигнуте су зграде Председништва, Владе и чувена Централна робна кућа – ЦУМ, хотел "Балкан" (данас "Шератон") и др. Софија је задобила различитији лик."

Шта вреди видети у Софији?

"Ја бих сваком посетиоцу препоручио следећу маршруту – каже Александар Марков – нек крене од зграде Софијског универзитета, поред Народног собрања и споменика Цару Ослободитељу, затим да сврати у храм Светог Александра Невског и оближњу цркву Свете Софије у чијем је подземљу недавно отворена невероватна изложба 50 гробница, треба да посети и бивши церски дворац где се данас налазе Национална уметничка галерија и Етнографски музеј, да обиђе ротонду Светог Ђорђа, да завири у зграду Централних минералних бања, које су отворене 1913. године и где ће се ускоро преместити поставка Музеја историје Софије, да обиђе продавнице у можда најстаријем трговачком центру код нас – Централним софијским халама, које раде од 1911. године. Онда треба да уђе у храм Свете Недеље, да обиђе зграду Народног позоришта и да се одмори у врту око њега. А ако има више времена, обавезно да посети Бојанску цркву, Национални историјски музеј и дворац "Врана" на ободу града.

Превод: Александра Ливен