Старе, препуштене немару и зубу времена куће, дворишта зарасла у коров, сеоски трг којим је одавно завладала пустош, полузатрвена домаћинства – ту и тамо ћете срести неког старца или старицу који се у усамљеној свакодневици сећају  давно прохујале младости и тугују за децом која су се пре више година одселила. Такву слику можемо видети у многим мањим насељеним местима Бугарске без обзира у ком се крају налазе. Чак и у Богом благословљеном месту каква је магнетски привлачна планина Родопи то није изузетак. Управо тамо, недалеко од бугарско-грчке границе и извора реке Арда у нетакнуту природу је ушушкано село Гудевица које је на добром путу да се препороди за нов живот. Наду у предстојеће оживљавање улива група младих људи, омађијаних његовом лепотом који га постепено препознају као свој дом. "Нисмо ми то село изабрали. Таква места сама бирају човека", тако Теодор Василев објашњава њихов избор да се настане тамо. Теодор потиче из долине између Старе планине и Средње горе, познате као Долина ружа, а у Гудевицу се обрео пре 12 година, како каже "сасвим случајно". Када је угледао запуштену, потпуно оронулу зграду овдашње школе која је одавно већ била затворена, решио је да је врати у живот. Обновио ју је уз помоћ волонтера, а 2006. је основао народну читаоницу (дом културе) "Будућност сада". Она је постала средиште окупљања људи преко којег је млади мушкарац остварио идеју о неформалном образовању близу природе. Постепено је за ту идеју задобио и друге младе професионалце и ентузијасте и тако је Гудевица поново оживела.

"Још увек нико од нас не борави стално у Гудевици – каже Теодор.  Људи са нашим начином живота и животним опредељењем не би могли да остану на истом месту током целе године.  Занимљиво је што су некада у том селу живели мајстори грађевине који су део године проводили негде другде. И нама то изгледа природан начин живота. За нас, тридесетак људи, Гудевица је дом у који се стално враћамо, ту купујемо земљиште, градимо куће. Иначе је наш живот повезан са честим путовањима по земљи, а понекад и у иностранство. Неки су већ пријавили боравиште у Гудевици. Потребно је да се побољшају и услови живљења – још увек не постоји инфраструктура која би омогућила да овде живиш у том селу са децом."

Млади проводе од 6 до 8 месеци годишње у Гудевици. Њима је то прилика да побегну од великог града и напуне батерије у природи.  "Тамо имаш време за све - да гајиш поврће за салату, да се играш са децом, да помогнеш комшији, да станеш и размислиш куда идеш и шта желиш да постигнеш у овом животу", каже Теодор. Убеђен је међутим да живот на селу не искључује нове технологије и активну комуникацију. Зато се нада да ће ове године већ у целом селу постојати бежична интернет веза. "Нама  нове технологије нису начин живота, већ средство за живот." Тренутно млади новопечени сељаци кренули су да граде кућу која ће им бити смештајно место. Граде је од камена, материјала који је типичан за архитектуру  средњих Родопа и зато се Теодор шали да се изрека "Мој дом је моја тврђава" на њих односи сасвим буквално. У свему што раде држе се традиционалне грађевинске технике уз употребу природног материјала.  "За ентеријер користимо дрво, зидове премазујемо глином коју вадимо овде како су то људи радили пре 100 година", прича Теодор. Поред тога што организују разне авантуристичко-образовне кампове и волонтерске реалити програме, млади из Гудевице експериментишу и са пермакултурним имањем. "То је степен више од органске пољопривреде и користи максимално природне датости за циљеве ратарске производње.  Рецимо уместо да обрађујемо површине хемикалијама, против болести штеточина користимо бубамаре. То и није нека новина, наши преци су своју производњу организовали у складу са природним токовима," објашњава Теодор.

"Садимо поврће које беремо лети када нам долазе деца на логоровање у природи – наставља он. Имамо башту лековитих биљака која доживљава велики процват. Прошле године смо засадили још 10 ари шарпланинског (љуботенског) чаја, ендемске биљке у балканској регији која је овде позната као мурсалски чај. Поред тога помажемо да се одрже неке врсте које су угрожене нестанком, a има их у Родопима. Међу њима су неке врсте мајчине душице, арктичке руже (која се и у Бугарској зове златни корен), ехинацеје, арнике (у народу познате као моравка или брђанка). Али углавном гајимо шарпланински чај који је уврштен у Црвену књигу угрожених врста у Бугарској. Покушали смо да засадимо и родопску лалу (Tulipa rhodopea) и једну врсту родопског љиљана (Lilium rhodopaeum Delip.) који успева искључиво у том делу Родопа. Невероватно је лепа та биљка и посебно када цвате у јуну. Почетком маја организујемо курс из пермакултурног вртлартва. Овим курсем ћемо започети сезонске радове и људима из целе земље ћемо показати како могу да примене принцип пермакултуре у својој баштици, па чак и у простору између стамбених зграда у урбаној средини. Један од принципа пермакултуре је искористити све што имате на располагању – љуске од воћа и поврћа, остатке папира, стабљике цвећа и покошене траве, све то иде на одлагалиште за компост и враћа се у башту у облику природног ђубрива. Прошле године смо експериментисали и са сточарством. Узгајали смо каракачанске коње. Сада смо ангажовали једног мештана, јер о животињама неко стално мора да брине."

Гудевица је постала атрактивно место и неким странцима.

"Један Румун који живи у Италији дошао је код нас 2011. У току два месеца живео је у склопу програма Европске волонтерске службе. Отишао је, а онда се опет вратио и остао годину и по. Био нам је као члан заједнице. Носили смо му храну, а он је помагао одраслима – прекопао би башту, или нешто би им поправио. Стало нам долазе странци који остају по две-три недеље. Међу последњим гостима ове зиме били су неки Италијани. Они такође живе на селу и током зиме када више нема пољских радова, путују по свету. Веома им се допадају таква мала места. Са мештанима су разговарали о старим начинима гајења ратарских култура који су у западним земљама већ нестали."

Превела: Ана Андрејева