"Стани ветре да не дуваш…" – шта симболише ветар у бугарском фолклору

Download

Update Required To play the media you will need to either update your browser to a recent version or update your Flash plugin.

"Јури за ветром" кажемо за некога ко нема јасне циљеве и идеје. "Шупљу главу и ветар носи" је израз који пак описује немарну, аљкаву особу коју ништа није брига. А када кажемо да је нешто отишло у ветар, то значи да је пропало. То се међутим уопште не односи на народну мудрост и традицију која је опстала кроз векове и која се и дан данас чува и негује.

У уџбеницима географије пише да је ветар појава кретања ваздуха као последица различитих атмосферских притисака између две локације. Италијански физичар Еванђелиста Торичели из 17. века је први дао научни разлог настанка ветра: "ветрови настају због разлика у температури ваздуха, и отуда густини, између два региона на земљи."

Вековима раније у многим културама ветар је персонификован и поштован као божанство или као натприродно биће У хиндуизму Вају је примарно божанство, бог Ветра; у древногрчкој митологији Еол је бог и господар ветрова. Међу Еоловим ветровима најзначајнији су били осморо браће Анемои који су везани за стране света. У шинтоизму Фуџин (бог ветра) присуствује постању света, док Нерд (Njörðr), његов сабрат из Скандинавије, има за помоћнике четири патуљка. У тежњи да очувају своје породице, куће и летину од елементарних непогода наши преци су тачно знали време појављивања и последица различитих врста ветрова карактеристичних за одређена подручја. У бугарском фолклору ветрови су били обележени страном света одакле дувају. Онај који долази са севера прозван је Северњак, Дунавец (река Дунав оцртава северну границу Бугарске). Јужни ветар који доноси топлину и лепо време, а који је у Србији познат као југовина или југ, у Бугарској се зове такође Југ, али такође и Бели или Благи ветар и Долњак. Због магли које стижу из правца Црног мора, источни ветар је Маглар, Кривец или Черноморец. Са запада пак стиже Горњак познат и као Софијанец. Кошава, исто као и у Србији је југоисточни ветар, а Козица североисточни.

Према једном предању, ветрови су затворени у огромној пећини, према другом - у мешини. Чува их неки старац који је изгубио слух. Чувар може да буде аждаја, слепа бакица, свети Илија, чак сам Господ Бог. Када старац (или неко од осталих поменутих чувара ветрова) одвали камен с улаза у пећину, онда почиње да дува ветар. Ако ветар потраје дуже, сматрало се да старац не може да нађе улаз у пећину (или отвор мешине) и да га зачепи. У јужној Бугарској некада су веровали да се сви ветрови рађају у Божићној ноћи, а крштавају уочи Водокршћа. У народним бајкама прича се како се они често међусобно споре. Понекад њихове свађе постају опасне. Једна легенда прича о ветровима браћи: Црном, Белом, Плавом и Црвеном. Најгори између њих био је Црни јер је прождирао људе. Ова браћа оженила су четири кћери једног сиромашног старца. Супруга Црног била је веома несрећна јер јој је муж био зао. Она је успела да га надмудри лукавошћу. Сазнала је да када спава, срце њеног мужа се претвара у јаје које лежи у орловом гнезду. Једне ноћи супруга је узела јаје и дочекала излазак сунца у планини. Чим је сванула зора, јаје је пукло у њеним рукама и тако се она отарасила свог мучитеља.

Некадашњи људи су дали прелепо име - "полибник" поветарцу који дува рано ујутру, у подне или касно увече. Постоји старо народно веровање да је он побратим вила. Нарочито користан је ветар који дува за време вршидбе. Тада он одваја зрневље од плеве. У Странџанском крају је постојао обичај да се на гумно носи ритуална храна којом би сељаци измолили ветар. Записане су старе бугарске народне песме о белом ветру, као и о Горјанину (ветру горштаку). Понекад цура жетелица моли ветар да јој пронесе глас у шуму, где њен драги пасе стадо. У једној од најпопуларнијих бугарских бајки "Дечак и ветар" ветар најпре спрема разне пакости, а онда постаје помоћник и заштитник главног јунака. Живела је некад удовица која је имала малог сина. Њих двоје су од јутра до мрака неуморно радили и некако успевали да напуне амбар житом. Једне вечери мајка је послала сина у подрум по брашно. Узео дечак брашна, али чим је изашао на двориште, дунуо ветар и одвејао брашно из посуде у његовим рукама. То се поновило неколико пута, дечак се наљутио и потрчао за пакосником. Сви коју су се нашли на његовом путу говорили су му да је чиста глупост, па чак и опасно јурити за ветром, али он није одустао. Најзад га је сустигао и затражио да му врати брашно. "Еј, дечко, где си то видео да ветар држи код себе брашно?" – осмехнуо се Ветарко и у замену за однето брашно поклонио је одважном дечку чаробну марамицу. Тај је требало да само каже: "Марамице, дај ми јести!" У тај мах на њој би се одједном створила разноразна јела. На повратном путу дечак је остао да преноћи у једном хану, а гостионичар и његова жена су му украли марамицу. Вратио се дечак код Ветарка, који му је овога пута дао чаробног петлића – чим би петлић запевао, златни новац је искакао из његових уста. Похлепни гостионичари успели су да украду и овај поклон. Тада је ветар решио да их казни. Дао је упорном дечку чаробни штапић који је, кад му ко нареди, почињао да батиња. Тако је дечак успео да добије натраг и марамицу, и петлића, а потом се сав срећан вратио кући.

Превела: Ана Андрејева

Подели

"Стани ветре да не дуваш…" – шта симболише ветар у бугарском фолклору

Више из ове категориjе

Регионални етнографски музеј у Пловдиву помаже оживљавању старог заната филцања

Традиционални празник кајсије у Тутракану

Дервиши у нашим крајевима – легенде и мистерије које се везују за текију код села Бивољане