Опуштајући звук фонтане испред зграде Народног позоришта надопуњује пријатну атмосферу једног од најпосећенијих места у строгом центру Софије – Градске баште популарне под називом Сквер испред Народног позоришта. У сунчаним летњим данима паркић никада није пуст. Он је омиљено место окупљања, концерата и изложби на отвореном, продајних изложби и различитих културних приредби. Ово место привлачи хладовином фонтане, велелепношћу зграде Народног позоришта „Иван Вазов“, могућношћу разгледања поставки у Градској галерији Софије и лепим скулптурама на зеленим површинама баште – све то чини атмосферу овог сквера непоновљивом.

Градска башта је најстарији уређен парковни простор у Софији. Постојала је још пре Ослобођења Бугарске од османске владавине 1878. г. када је заузимала мању површину. А 1878. је преуређена и проширена, тамо су већ били и мали водени кутак, павиљон за музичаре и сунчани сат. Градска башта чува трагове историје старе Софије, а о зградама које оивичују овај зелени простор може се пуно тога испричати. Градска ликовна галерија Софије смештена је у згради бивше градске касине, а иначе поседује једну од најзначајнијих збирки. Она је уједно и прва галерија са сталном поставком ликовних дела у Бугарској.

Градска башта је омиљено место за релаксацију људи свих узраста. Посећују је Софијци старије генерације који памте неке занимљиве појединости о тој локацији.

Ево шта каже једна госпођа у поодмаклим годинама:

„Ова башта носи једну посебну атмосферу, преко пута је импресивна зграда Народног позоришта и зато врло радо долазим. Већ годинама волим да се мало одморим овде, па се сећам како је некада управо испред зграде Народног позоришта стајала лепа фигура једног човечуљка. Штета што је више нема, али то је стварно било давно.“

Народно позориште је изграђено 1907. према пројекту бечких архитеката на месту старог дашчаног театра „Основа“. 1928. године из Немачке је увезена сценска механика, какву су у том периоду на располагању имали само најбоља европска позоришта – није за чуђење што она ради и данас. Приликом свечаног отварања позоришта 3. јануара 1907. група студената је извиждала кнеза Фердинанда Првог због чега је он решио да затвори Софијски универзитет на рок од 6 месеци. До 1999. у Градској башти се налазио и маузолеј Георгија Димитрова, руководиоца Бугарске комунистичке партије и генералног секретара Коминтерне, касније – премијера Бугарске. Сада се из правца порушеног маузолеја отвара леп поглед на Националну ликовну галерију.

Градска башта редовно „угошћује“ шахисте аматере, мајке са децом, док су травњаци у скверу омиљено место младих који се тамо опуштају, разговарају, свирају на гитари или слушају уличне музичаре.

Добри ради у близини баште и често свраћа овде…

„Фонтана је веома лепа, ова иницијатива да се поставе информативне табле је одлична, изложбе су такође веома интересантне. Овај зелени простор је добро одржаван и изгледа симпатично.“

И Албена често навраћа овде, ово је један од њених омиљених кутака у граду.

„Ја се у Градској башти састајем са пријатељима, допада ми се што је она у средини свега, у ужем градском центру, пуно је света, није реткост да видиш неко познато лице. Можеш да седнеш на клупи и уживаш у свежем ваздуху, бука аутомобила је заправо нечујна.“

А ево и једне даме која се једноставно одмара у самом срцу града.

„Живим ту близу и волим да долазим у ову башту. Често овде читам књиге или пишем приче. Допада ми се штимунг овог места – видим пуно веселих и радосних лица, слушам жагор и смех деце, овде врви од живота…“.

Превела: Ана Андрејева

Фотографије: Христина Тасева