„Нико није у стању да убеди Бугаре да мрзе Јевреје“ – то је рекао немачки амбасадор у Софији Бекерле приликом последњег покушаја немачких власти да организују депортацију бугарских Јевреја у логоре смрти. Крајем Другог светског рата број погубљених Јевреја је достигао 6 милиона људи. Бугарска је успела да спаси своје грађане јеврејског порекла у доба свеопште несигурности и рата.
„За већину мојих вршњака, рођених у другим европским државама, такво враћање у земљу порекла означава сусрет са гробовима трагично изгубљених мајки, очева, браће и сестара. Ја, која сам рођена овде и чије је детињство протекло у овој дивној земљи, последњих година имам прилику да је са великим задовољством и љубављу по други пут посетим. Ви, Бугари, били сте друкчији од осталих европских народа. Захваљујући тој историјској различитости ми данас присуствујемо овом међународном догађају којим се обележава спасење бугарске јеврејске заједнице. Било је народа који су покушали да помогну Јеврејима у годинама нацистичких прогона. Било је народа који су делимично успели да одбране Јевреје, али историјски призната чињеница је то што се већина европских народа мирила са монструозним „коначним решењем“ Хитлера, па чак је и у много чему помогла да се оно оствари.“
То су речи Шуламит Шамир, покојне супруге бившег премијера Израела Јицака Шамира. Снимак је начињен 45 година после једног изузетног у годинама Другог светског рата догађаја – спасавања бугарских Јевреја.
Усвајање антијеврејских закона и прогони почели су још средином и крајем 30-их година у Европи. После Немачке антијеврејско законодавство ступило је на снагу у Румунији, Словачкој, Мађарској, на територији земаља под немачком окупацијом – Француске и Белгије, отворени су концентрациони логори. Године 1942. на конференцији у Берлину донето је „коначно решење“ о физичком уништавању Јевреја у Европи. Почела је масовна депортација јеврејског живља из свих окупираних и Немачкој савезничких држава према логорима смрти. Сачињена је листа Јевреја по државама и за Бугарску је указан број 48.000 – то је у ствари број лица која треба да буду погубљена.
Ево шта Шуламит Шамир каже о трагичним догађајима из оних година:
„Признато је да су између свих европских земаља које су биле под чизмом Хитлера у том за Европу и јеврејски народ најмрачнијем периоду, једино Јевреји из Бугарске спасени. То ћемо заувек памтити. Свака част и слава племенитом бугарском народу. Не да нацистички џелати нису желели да одведу у смрт бугарске Јевреје. Познато је да су шлепови смрти већ били пристали у дунавским лукама. На хиљаде Јевреја било је покупљено и припремљено за превожење до полазних лука на Дунаву. Планови о истеривању Јевреја из Бугарске били су већ приведени крају. Композиције за превоз људског товара биле су припремљене на железничким станицама. Тада се догодио један диван догађај који историја дотад није видела – цео један народ: интелектуалци и радници, људи са села и из градова, Црква и њен Свети Синод, жене и мушкарци листом су устали да би одбранили своје суграђане јеврејског порекла од фашистичке власти у оном пакленом доба.“
Бугарска политика приступања Тројном пакту као и политика према јеврејском становништву диктиране су жељом влада и монарха Бугарске за уједињавањем бугарских територија после краха из Првог светског рата као и страховањима да ће Вермахт прегазити земљу, онако како је то учинио са другим државама. Зато је крајем 1940. у Парламенту усвојен „Закон о заштити нације“ – око два месеца пре приступања Бугарске Тројном пакту. Упркос протестима због неуставности тог закона, он је обнародован услед чега је уведен низ забрана које су се односиле искључиво на јеврејску заједницу, као и огроман порез на јеврејску имовину. У фебруару 1943. под притиском Немачке потписан је споразум Белев-Данекер који је предвиђао да се из такозваних „нових територија“ у Беломорској Тракији, Вардарској Македонији и Пиротском крају депортује око 20.000 Јевреја. Њихов реални број тамо није био већи од 14.000 хиљада што је приморало Комесаријат за јеврејска питања у Софији под руководством Александра Белева да дода још 6-8 хиљада Јевреја „из старих предела“: Ћустендила, Дупнице, Пловдива, Пазарџика. Злокобни план је међутим пропао. Његово извршење су осујетили потпредседник Парламента Димитар Пешев и неки бугарски посланици који су о њему на време сазнали. Како би били спречени евентуални следећи покушаји депортације Јевреја, Пешев је написао писмо у којем је открио и жигосао оне чланове владе који су намеравали да изведу тај паклени план и још прикупио 43 потписа народних посланика под своје писмо. Због тог свог храброг поступка изгубио је положај потпредседника парламента, али је зато његова иницијатива била круцијална за спасавање бугарских Јевреја.
Нов покушај решавања „јеврејског питања“ учињен је исте године – овог пута Немачка је инсистирала на депортовању свих скоро 50.000 Јевреја из Бугарске. Цару Борису Трећем понуђене су две варијанте – прва је била неодложно слање Јевреја у логоре смрти, док је друга предвиђала њихово исељавање из Софије у унутрашњост земље. Монарх је одобрио другу варијанту. После новог сусрета са Хитлером, којом приликом је поново одбио да пошаље бугарске трупе на Источни фронт и изразио неслагање са депортацијом Јевреја из Бугарске, цар Борис Трећи је напрасно преминуо. Али практично од августа 1943. у Бугарској је учињен крај активном гоњењу Јевреја. У међувремену најугледнији великодостојник Бугарске православне цркве – митрополит Стефан, упутио је писмо свим црквама са поруком да учине све могуће за олакшавање животних услова Јевреја.
„То је прекрасно поглавље у историји бугарског народа и историји јеврејског народа. Ови заједнички моменти доживљеног и преживљеног могу да послуже као темељ продубљене духовне везе међу њима.“
То је казала Шуламит Шамир 45 година касније, потврђујући констатацију немачког амбасадора у Софији да није могуће убедити Бугаре да мрзе Јевреје.
Превела: Ана Андрејева
После краха социјалистичке владе Жана Виденова, прелазна влада на чијем је челу био Стефан Софијански успела је да у кратком временском периоду умири тензије изазване социјално-економском ситуацијом и да поврати поверење међународних институција у..
Ове седмице у рубрици „80 годинау 80 недеља“ биће речи о једном од разлога који су довели до оставке владе Жана Виденова– стечају 15 банака у Бугарској. После кризе са житарицама 1995. када је дошло до дефицита пшенице и двоструког повећања..
Датум 2. октобар 1996. упамтићемо по томе што је први пут у најновијој бугарској историји убијен један председник владе, премда и бивши. Пре њега исту судбину, али после диригованог процеса за време такозваног Народног суда у фебруару 1945., задесила је..