Историја једног од најчувенијих блага пронађених на нашем поднебљу – Панађурског, задобила је нове димензије. Предстоји да оно буде тестирано од аустријске лабораторије „Евротест Контрол”, која је сертификована према међународним стандардима. Откривено 1949. године од тројице браће Дејкових док су копала глину за опеке, данас оно је значајан део нашег античког културног наслеђа. Учествовало је у бројним изложбама код нас и у свету. Његових девет дивних златних судова: амфора, фијала и ритони, власништво су Археолошког музеја у Пловдиву. 1974. г. оно је пренето у Софију и данас је део поставке Националног историјског музеја. Међутим, већ око 20 година у јавности се шушка да је пре времена оригинал блага замењен копијом. Наводе се разлике у тежини судова приликом различитих мерења током година. Према доценту др Костадину Кисјову, директору Археолошког музеја у Пловдиву, слична мимоилажења су природна, јер су судови вагани у различито доба, од различитих људи и различитим уређајима.

„То није показатељ да је Панађурско благо замењено, каже он у интервјуу Радио Бугарској. Али је ипак одлучено спровести одговарајуће анализе, јер је директор Националног историјског музеја проф. Божидар Димитров чак оптужен да се тенденциозно супротставља сличном тестирању, јер крије извршену замену. Он, међутим, нема било какве користи од тога. Из тог разлога је одлучио спровести хемијска испитивања појединих судова. А с тим у вези ја сам га замолио да тестира и једно крило, које је део ритона са инвентарним бројем 3201.”

Дотично златно крило је већ приликом проналаска судова било сломљено и никада није напуштало Пловдив. Сада су га донели у Софију ради узорковања.

„Као прво треба да као стручњак, који већ 33 године ради у тој области, кажем да предмети који чине ово благо нису израђени у једно те исто време, наставља Костадин Кисјов. Два од судова су израђена у ІV-ІІІ веку пре Христа, у атељеу, различитом од оног где је произведено осталих седам. Њихово злато је са различитијим нијансама. Сигуран сам да је и њихов хемијски састав различит, јер су у древности рађени у различитим радионицама и у различите сврхе. Једни су били намењени тржишту, док су остали створени на наруџбину неког властеле. Тако да са тог аспекта хемијске анализе само ових судова неће умирити пасије, јер ће свакако бити констатоване разлике. За стручњаке је јасно да благо није хомогено, оно није произведено на једном месту, у једно време. А ово се крило чува у Пловдивском музеју све од проналаска златног посуђа 1949. године и, за разлику од Панађурског блага које је вишекратно обилазило Бугарску и свет, оно није напуштало музејске просторије. Тј. упоредна анализа крила и суда којем оно припада ће показати да ли постоје неке разлике. Али већ сада могу вам рећи да оно идеално стаје на место лома.”

Да ли су идентични овим судовима предмети пронађени и другде у свету? Како наводи Костадин Кисјов, досада су пронађена два слична суда од злата, истих облика и димензија, али са другим митским сценама и ликовима. Реч је о фијали и амфори. Један је пронађен у граду Синопе, на северној обали Црног мора, други – на Сицилији. Али је иначе златно Панађурско благо јединствено по свом обиму и карактеристикама.

Резултати анализе златних артефаката ће постати јасни до краја месеца. Коначни закључци ће бити обелодањени у септембру. Надајмо се да ће до краја године све сумње око Панађурског блага нестати, јер 2015. године предстоји његово приказивање у париском Лувру.

Превод: Александра Ливен

Фотографије: Венета Павлова