Служба, светац или жртва – то је празник који у Бугарској посвећују хришћанском свецу покровитељу фамилије, еснафа и слично. Постоји у свим областима земље, иако у различитим облицима.

"Стопанин" или "сајбија" – тако су некад називали покровитеља куће, који је чувао породицу, стоку итд. Тај је газда невидљиво биће. Обично је истакнути члан фамилије – војвода, свештеник или сеоски првак. Веровало се да је после смрти он бранио своје наследнике, јер је његов дух живео са њима. Када им је нешто претило он се јављао у сну обично најстаријем мушкарцу и упозоравао га. Истакнути бугарски етнограф Димитар Маринов је бележио сведочанства о сличним сновиђењима или неке друге специјалне знакове, помоћу којих је чувар упозоравао и штитио од невоља своје потомство. У успомену на свог браниоца патријархална заједница се окупљала једном годишње како би му одала пошту и да би се захвалила свом невидљивом покровитељу.

После увођења хришћанства обичај је променио свој назив, али сачувао своју суштину. Становници планина Родопи, Пирин и Странџа до почетка ХХ века су одавали пошту истовремено анонимном "стопану" и свецу-покровитељу.

Хришћански свеци-патрони породице и њихови празници обично се славе у јесење-зимском обредном циклусу. Посебно распрострањене су славе на Петровдан, Аранђеловдан, Никољдан, Димитровдан, дан Варваре, Атанасовдан и др. Припреме трпезе у некој мери понављају обредна јела типична за Бадње вече. За породичну службу обавезно се спрема свечани хлеб, служи се вино и кувано жито са орасима и медом. Домаћице месе два хлеба који се зову боговица и светац. Боговица, која је позната и као богова пита или божји колач, посвећена је Господу и кући. Светац, литургија, параклиса, шарени леп, црковник пак су називи хлеба који је посвећен свецу-патрону.

Некада је слава трајала три дана. Веровало се да светац-покровитељ силази у кућу дан пре датума славе. Да би га дочекали како ваља, укућани су спремали малу трпезу и звали само блиску родбину или комшије. Та се трпеза звала вечерница, исто као и погача коју су месили за ритуалну вечеру.

На дан свеца жене су устајале у рану зору и спремале све што је потребно за светковину. Поглавар породице је носио у цркву жито и хлеб да им свештеник прочита молитву. У то су време жене спремале трпезу и жртвену животињу – теле или јагње, а на Никољдан – шаран. Окупљали су се сви чланови породице, али је и сваки пролазник био добродошао. Свештеник или газда је онда кадио трпезу, обилазио ју је три пута са кадионицом и благосиљао укућане. Онда су секли унакрст обредни хлеб те су у усекотине лили вино. Затим се то исто вино сливало у чашу и прскало се увис речима: „Цветај, кућо, весели се, чељади!“ Тај се хлеб делио свима, исто као и месо, и жито. Гости су дочекивани током целога дана, а весеље и песме настављали су се до поноћи.

Трећег дана, који је познат као патерица (у преводу: штака), испраћали су свеца-покровитеља. Постоји веровање да је он остављао задрузи своју штаку, или пак је долазио да је покупи. У част те магичне тољаге, којом светац благосиља и кажњава, спремала се скромна трапеза, која се такође звала патерица. Служила су се јела која су остала од претходног дана. Поглавар фамилије ломио је питу боговицу и стављао половину испред кућне иконе. Затим се тај хлеб носио на њиву, мрвио се и просипао на земљу у име Бога.

Понекад је породица имала више од једног духа или свеца чувара, чији је избор био условљен преброђеним тешкоћама у животу.

Превод: Александра Ливен