Патријаршијска катедрала Светог Александра Невског један је од главних симбола Софије. Храм има богату историју која није широко позната. Одлуку о његовој изградњи донео је Бугарски парламент у Трнову а на предлог истакнутог политичара Петка Каравелова. Идеја је била саградити га у старој престоници, али пошто је Софија изабрана за главни град, место се променило. Храм је подигнут у знак захвалности руском народу за Ослобођење Бугарске од османске владавине.

Камен темељац је стављен 1882., али је изградња храма започела након 22 године, у августу 1904. У темеље је уграђена метална кутија, у коју су стављена имена чланова владе. Први пројекат је израдио руски архитект акад. Иван Богомолов, али је после његове смрти архитектонски план у потпуности променио његов сународник проф. Александар Померанцев. Име катедрале такође није изабрано случајно – Александар Невски је био велики руски кнез, војсковођа и дипломата, патрон руског цара Александра ІІ. Осликавања храма латили су се истакнути бугарски и руски уметници. Катедрала је освештана 1924. године, јер је у 1912. када је она била завршена, избио Први балкански рат. Данас је храму са изванредном архитектонском и уметничком вредношћу потребна хитна рестаурација фресака. Сматра се да је један од узрока њиховог рушења брзина којом су сликане, како би катедрала била отворена на време. Да би испоштовали рок, уметници су додавали бојама сирће, које делује као конзерванс. О рестаурацији храма говори се већ више времена. Једини ремонт који је рађен од његове изградње до данас је позлаћивање купола 2000. године. Међу иницијативама за спасавање цркве је филм „Златно срце Софије“ новинара Бугарске националне телевизије Горана Благојева и продуцента Наја Тицина. За Радио Бугарска Најо Тицин је испричао зашто су одлучили да сниме тај филм и зашто је он презентиран јавности две године после његовог окончања:

„Ове године навршава се 90 година од освештења меморијалног храма Светог Александра Невског што је био добар повод за излазак филма „Златно срце Софије“. Са Гораном смо планирали да он буде готов за 100-годишњицу изградње цркве која је обележена 2012. Из објективних разлога рад на филму је текао спорије и закаснео са око годину и по дана. Поред тога 2012. године догодило се нешто неочекивано – на велику олтарску икону Исуса Христа бачен је камен којом приликом је платно поцепано. Рестаурација иконе је трајала три-четири месеца. Тада смо са Гораном решили да пропратимо и прикажемо на филму део процеса рестаурације. Касније је преминуо патријарх Максим што је опет одложило завршавање филма. Сачекали смо избор новог патријарха и тако смо ушли у 2013. годину. Затим смо се сложили да би у ствари било добро да филм представимо поводом 90. годишњице освештавања храма.“

Црква би желела да буде власник храма, али је историјски гледано он грађен превасходно донацијом грађана и државе. Укупни износ грађевинских радова био је око 5 милиона тадашњих златних лева...

„По мом мишљењу, сасвим је нормално да храм Светог Александра Невског буде у власништву Светог Синода – каже Најо Тицин. - Он је, наравно, споменик од националног значаја о којем треба да води бригу не само Синод, него и држава. Зграда је у очајном стању. Она се под хитно мора ремонтирати како би се очувале фреске које су дело неких од најистакнутијих руских и бугарских сликара отпре 100 година. Без обзира да ли нам се те зидне слике допадају или не, оне су артефакт, нераздвојни део историје и времена када се радило на такав начин и зато је важно да оне остану и за будуће генерације. Наша основна идеја је да филм буде повод издавања DVD, који ће бити преведен на више језика, а читав тираж ће бити поклоњен храму који ће га продавати туристима.“

Превеле: Александра Ливен, Ана Андрејева