Борба против бескућништва је међу приоритетима социјалног програма ЕУ, али у Бугарској не постоји национална стратегија о решавању тог проблема. Према подацима Министарства рада и социјалне политике, у првој половини 2014. г. у земљи је регистровано 1.169 бескућника. 752 њих су прихватили социјалне услуге које им је држава понудила. Део тог сервиса је недоступан лицима без дома због неких апсурдних бирократских препрека као што је рецимо захтев за пријаву боравишта (пребивалишта).

У Софији је последње године евидентирано око 500 особа без крова над главом, али није могуће рећи колико је њихов стварни број, јер су ти људи веома мобилни, тврди Мина Владимирова, директор одсека за социјалне активности у општини Софија. Има и бескућника који долазе из провинције. Знатан део људи око 40 година старости и испод тог узраста су мушкарци, мањи је проценат старих особа. Ево шта смо сазнали од госпође Владимирове:

„У Софији има три центра за привремени смештај бескућника. Циљ социјалних радника у тим центрима је да лица без дома покушају да врате на тржиште рада. Предлажемо им да их упишемо на курсеве преквалификације или повећања квалификације на бироима рада, али је најважније да обновимо везу између бескућника и његове породице.“

Међу најчешћим узроцима бескућништва су стамбене преваре. У ту групу донекле спадају и стари људи који су својину стана или куће пренели на децу… а она су их касније отерала на улицу. Известан проценат лица је са психичким обољењима. „Када је реч о таквим особама, апсолутно смо беспомоћни, зато што су све социјалне услуге у Софији организоване на добровољном принципу“, каже гђа Владимирова. Највећи проблем у раду са бескућницима је грађење поверења, „зато што се они осећају напуштеним, мисле да нико нема обавезу према њима исто као што и они немају обавезу према никоме.“

Божана Латева је шеф Центара за привремени кризни смештај бескућника – у Софији има два таква прихватилишта која раде од 1. децембра до 31. марта. Она између осталог каже да је један од највећих проблема да човека који је навикао да живи на улици утерају у купатило, а онда да га отуда изваде:

„Обавезно их купамо и проверавамо да ли имају неку врсту паразита зато што су ти јадници цело лето провели на улицама. Више је него јасно што нису имали могућност да се окупају и што носе неке заразе и паразите. Отварањем прихватилишта почињу рад мобилне групе које обилазе град и особама без крова нaд главом нуде топао кревет. Кад ко дође, он радо ту и остане. Дешава се да када неко премрзли уђе да се купа, жели да сатима остане у купатилу.“

***

Из статистичког скупа издвајамо конкретну личност. То је 70-годишњи Димитар:

„Са супругом смо се стално свађали. Није ме слушала ни она, ни деца. Почела је да се скита. Тада сам напустио дом и ево, већ 20 година сам на улици“ – укратко описује свој живот Димитар.

Некада је био неквалификован радник, а данас зарађује за живот продајом секундарних сировина. Али то му пада све теже зато што га боле ноге. Прима инвалидску пензијицу од 60 евра месечно. Има тек за хлеб, млеко и мало сира, али се не жали. Рачуне му мрси само страст према дувану. На питање како се људи односе према бескућницима одговара:

„Па, мање-више добро се односе. Понекад се појављују лоши младићи, који узнемиравају нас који претурамо по кантама за смеће. Ови момци су мало надувани или припити. Понекад прете да ће нас истући. То нам најтеже пада – застрашивање. Многи бескућници се жале да их ти младићи нападају, туку и пљачкају.“

Већ дуже време кров над главом су му звезде, али о чему је Димитар сањао када је био млад?

„О чему сам сањао? То сам већ потпуно заборавио. О чему може сањати човек? Да заснује породицу, изроди децу… О чему другом? Такви су снови сиромаха“ – одговара остарели мушкарац.

Данас он живи без снова. Судбина их је однела у неповрат. За ситуацију у којој се нашао, окривљује себе. Не оптужује никога, а најмање државу. Да ли воли Бугарску? У старачким очима се појављују искрице:

„Волим је, наравно! Ја сам овде рођен, то ми је домовина!“ – уз помало раздраган глас одговара Димитар и као да бар на тренутак заборавља своју несретну судбину.