До 25. новембра у Арт галерији Националног дворца културе може се видети изложба, посвећена 100. годишњици Првог светског рата. Приказано је 45 до сада неизвесних фотографија, на којима је забележена свакодневица официра и војника 55. пешадијског пука Десете Беломорске дивизије. Експозицију је саставио истакнути бугарски фотограф Иво Хаџимишев.
Ево шта је он изјавио у интервјуу за Радио Бугарска: „Иронијом судбине мој деда, дипломата Панчо Хаџимишев, био је у Лондону те фаталне 1914. године, када још увек није било јасно на чију ће страну стати Бугарска да би учествовала у том светском конфликту. Наравно, она је имала свој мотив. Међутим, читајући његове извештаје из Лондона, видим колико је напора уложио не само он, већ читава бугарска дипломатија. Она је имала задатак да привуче пажњу Великих сила учесница у том конфликту. То је веома тежак задатак за једну малу државу која излази исцрпљена из претходна два рата.“
У 1912–1913. години наша земља се укључује у два Балканска рата да би објединила територије које су насељене првенствено бугарским живљем али су остале под страном владавином. Учешће Бугарске у Првом светском рату имало је исти циљ. Међутим и оно се трагично завршило, баш као и други Балкански рат.
Организатори изложбе су Национална уметничка галерија и Тракијско друштво „Војвода Руси Славов“ из Пловдива, у партнерству са Министарством културе. Председник Тракијског друштва је генерал-мајор Нонка Матова, која је вицешампион са Олимпијских игара у Барселони 1992. године и има 11 светских рекорда у гађању пушком. Фотографије у експозицији су из три различита официрска албума.
„Када сам их први пут узео у своје руке, албуми су били у очајном стању – прича Иво Хаџимишев. - Руководство Националне уметничке галерије није било сигурно да се из тако лоше очуваног материјала могу обновити ликови на фотографијама. Радим преко десет година као волонтер у галерији у области фотографије. Питали су ме дали се са овим и оваквим фотографијама може приредити изложба. Тако сам се срео са Нонком Матовом, резервним генералом. Од ње сам научио пуно тога о пушкама и мецима. Уједно смо почели да заједно разматрамо ове скоро невидљиве ликове. Дуго сам радио на њима, рестаурирао лик по лик, настојећи да сачувам њихов дух. Понекад сам морао да реконструишем људска лица, да очишћујем, да допуњујем места где је неумитни ток времена уништио ликове. Колекција је изузетно драгоцена тиме што је састављена из албума приватних лица, учесника рата, који су све те фотографије урадили за успомену.“
Према Иву Хаџимишеву, има и фотографија које су радили професионални фотографи, мада је и међу официрима било људи који су се бавили овом уметношћу. „На њима су забележени свакодневица, расположење, дух ових места - каже мајстор објектива. - Могу се видети ужаси рата, рушевине. Најимпресивнија фотографија забележила је војнике који копају заједнички војнички гроб. Човeк коме је припадао албум написао је испод ње: „Фронт.Чему све то?“ Ето, у томе је снага ове изложбе.“
До каквих закључака о бугарској народној психологији можемо доћи на бази те експозиције? Ево мишљења историчара проф. Светлозара Елдарова, аутора текстова за изложбу: „Фотографије су забележиле тренутке из војне свакодневице који сведоче да је Бугарин, чак и када ратује, исти какав је и код куће. Исто толико марљиво, колико обрађује своју њиву, копа ровове, уређује земунице или штапске бараке, весели се са својим друговима и радује се природи, како то чини и у свом родном месту, понаша се према ратним заробљеницима као према сабраћи у невољи, онако како би желео да се и други понашају према њему. Одвојен од своје куће, Бугарин ће и од земунице начинити свој дом, да би у мислима живео са својом родбином.“
Превела: Катарина Манолова
Фотографије су уступили организатори изложбе
Факултет ликовних уметности Великотрновског универзитета „Св. Ћирило и Методије“ обележава 50 година постојања изложбом која обједињује дипломске радове студената и дела активних професора универзитета из старе бугарске престонице. Ова изложба..
Нови документарни филм новинара Бугарске националне телевизије (БНТ) Бојка Василева под називом „Мајке“, посвећен геноциду у Сребреници из 1995. године, изазвао је велику пажњу током дискусије у француском граду Рену. Овај догађај је организован у..
Прича као филмска – често кажемо када чујемо невероватну животну судбину или заплет који би лако могао да буде део филмског сценарија. Ипак, управо филм, модерном, дигитално зависном човеку, који магичне светове књига на хартији заборавља на дну неке..