Нови ауторски пројекат Милча Левијева створен је за хор „Космички гласови“ под диригентском управом Вање Моневе и Биг бенд БНР, чији је руководилац Антони Дончев. У њему маестро на својеврсан начин сумира свој животни и стваралачки пут на којем још увек активно тражи блискост, а не разлике… „По мени, највећа уметност је живети тако да би пронашао оно заједничко, сличности између религија, различитих музичких стилова, етничких култура, па чак и народних изрека“ – рекао је за наш радио Милчо Левијев.

Промоција албума снимљеног у Првом студију БНР, који је продуцирала „Музичка кућа БНР“, одржаће се 31. октобра у дворани „Булгарија“.

Албум се састоји од два дела. Први садржи обраде бугарских народних песама, а насловљен је „Бугарска свита“. Други део је на мотиве „Рапсодије у плавом“ – приказује нови, ауторски поглед на добро познато дело Гершвина. „То је прича мог живота између Бугарске и САД, али хоћу да кажем још нешто – наводи Милчо Левијев. - „Путовање у два света“ мора имати и поднаслов „Истовремено“. Не треба отићи у САД да би чуо америчку музику, нити је Американцима потребно да дођу овде да би чули нашу. Јер је џез одавно завладао светом, а бугарски фолклор је свугде познат захваљујући извођењима „Мистерије бугарских гласова“ и још многих других народних хорова и ансамбала. Боби Макферин и други истакнути музичари су у своје идеје унели и наше ритмове и мелодије. Занимљиво у овом пројекту је укључивање џез оркестра од 17 инструменталиста. Толики је и број певачица хора „Космички гласови“. Ова комбинација извођача и интонација је нешто ново и различито. Посебно у „Рапсодији у плавом“. Питају ме како се ова „толико американска музика“ комбинује са бугарском. А ја одговарам: Па она је тамо! Човек је мора открити за себе, а затим дође ред на импровизацију. Занимљив је био рад са певачицама хора. То су модерни људи који имају формиран смисао за „ону другу“ музику. Јер кажу да нас учитељи не уче, већ само усмеравају да остваримо оно што је кодирано у нама. То је нешто што се стално у мени дешава... За мене највећа уметност је живети...“

Подсетимо да је Милчо Левијев емигрирао у САД 1970. године. Отишао је тамо на позив Дона Елиса и годинама заредом ради са оркестром овог познатог џез музичара.

„Отада се пуно ствари у свету променило – каже Милчо Левијев. - Променила се музика, променио се и начин спајања џеза, попа, рока, фолклора. Урадили су то музичари разних група, као што је на пример „Чикаго“. Они су се окренули џезу. Са своје стране неки џез музичари су почели да „излазе“ из оквира жанра – на пример Махавишну, затим Дон Елис, са којим сам имао срећу и част да радим. Ово узајамно прожимање почело је 60-их година минулог века, а данас је сасвим природно. Нико га не осуђује, изузев тзв. пуриста, који се залажу за чистоћу музичких стилова… То је проблем нашег света – мржња и нетрпељивост према различитостима. Наш задатак као уметника је да те границе укинемо. А што се слободе тиче, рекао бих да је могуће живети у диктатури, а имати унутрашњу слободу. Питање је да ли желимо у извесном смислу имати и спољну слободу. Јер слобода не постоји! Сви знамо да је у капитализму бизнис на првом месту и отуда долази диктатура. А диктатура пролетаријата се није остварила. Било је диктатуре над пролетаријатом. Можда сам мало екстреман… наравно, у бизнису и политици има и поштених људи. А лепе ствари се дешавају. Не мислим само на овај пројекат. Већ 15 година водим мајсторске класе на Новом бугарском универзитету у Софији. Сусрећем пуно интелигентних и позитивних људи. У Бугарској има таквих људи!“

Превод: Албена Џерманова