Дан народних будитеља, који обележавамо 1. новембра, један је од највољенијих празника код нас последњих десетак година. Први пут је он обележен пре 105 година у Пловдиву, а посвећен је светлим личностима бугарске историје. До тада су на тај дан источни православци славили успомену на Преподобног Светог Јована Рилског - небеског покровитеља Бугара. Рилски чудотворац, како су га називали, живео је од 876. г. до 946. г., а у сећању народа остао је као пример дубоке вере и правог, несебичног учитеља и духовног вође. Поштовање према њему остало је непромењено и за време петовековне османске владавине, а његовим следбеницима сматрају се сви духовници, просветитељи и револуционари 18. и 19. века. Године 1922. влада Александра Стамболијског је на иницијативу групе интелектуалаца 1. новембар прогласила Даном народних будитеља. Према званичном документу проглашења, на тај дан „одаваћемо пошту великим Бугарима, далеким и блиским градитељима савремене Бугарске“.

Године 1945. обележавање овог празника је укинуто. Након скоро 5 деценија забране за време социјалистичког управљања, 1. новембар је поново званично проглашен Даном народних будитеља тек 1992. године. То објашњава и зашто се представе различитих генерација Бугара о њему разликују. За најстарије он носи топле успомене са школских свечаности и незаборавног детињства. Људи који су одрасли у доба „народне власти“ повезују га са демократским променама после 1989. године. Савремена деца и омладина који се са великим ентузијазмом маскирају за Хеловин, а на Дан заљубљених једни другима поклањају срца, свакако га сматрају једним од оних тренутака који су нам потребни, који нас одликују од осталог света и дају смисао изразу „бугарске духовне вредности и култура“.

Сваке године сећамо се значаја личности нашег Препорода као што су Пајсије Хиландарски, Софроније Врачански, Неофит Рилски, Неофит Бозвели, Иларион Макариополски, Георги Раковски, Васил Левски, Христо Ботев, Стефан Караџа, Хаџи Димитар, браћа Димитар и Константин Миладинови, Љубен Каравелов, Добри Чинтулов Безброј је оних Бугара који су схватили да је просвећење апсолутно потребан услов за постизање црквене и националне независности.

Немогуће је испричати о свим будитељима, али ево прилике да се присетимо важнијих момената биографије једнога од њих - Неофита Рилског, духовника кога називају патријархом новобугарског образовања. Рођен је у Банском у фамилији богатих трговаца. У својој 19. години замонашио се у Рилском манастиру. Наставио је своје школовање, писао уџбенике граматике и математике. Данас је његов родни дом један од најпосећенијих музеја у Банском. Светла Барјакова, историчар и директор музеја у овом граду је рекла да све више младих људи долази овде да се на лицу места упозна са биографијом и делом Неофита Рилског, да осети дух те епохе:

„Његово световно име је Никола Поппетров Бенин. Кућа у којој је рођен, претворена је у музеј 1981. г. поводом обележавања стогодишњице његове смрти. Имамо добро уређену експозицију која приказује његово дело, огромно књижевно наслеђе и велики допринос националном образовању. Реконструкција начина живота његове породице омогућава посетиоцу да стекне представу о томе како је он живео. Најимпресивнија, поготово за странце, је школа коју је његов отац, свештеник Петар Бенин био организовао у својој кући. У њој се школовао и Неофит. Посебну пажњу посетилаца привлачи култ образовања који је код Бугара постојао у средњем веку и доба националног препорода. Само су код нас тада људи продавали њиве и животиње да би школовали своју децу. Због тога је наше образовање још од доба препорода било на високом нивоу. Борба за бугарску просвету је била исто толико важна, колико и борба за самосталну цркву и национално ослобођење у годинама османске владавине.“

Превод: Албена Џерманова

Фотографија: Албена Безовска