Презентација књиге „Дан Колов на арени“ Дима Тодорова окупила је знамените бугарске рваче, међу којима су били Александар Томов – петоструки светски и европски шампион, Георги Мрков – олимпијски, светски и европски шампион, Петар Киров – двоструки олимпијски, троструки светски и четвороструки европски шампион, Армен Назарјан – двоструки олимпијски и троструки светски шампион. Наглашено је да смо у годинама транзиције заборавили многе наше националне хероје, а књига „Дан Колов на арени“ попуњава део те празнине. Она прича о животу и спортским достигнућима чувеног бугарског рвача, садржи успомене савременика Дана Колова и архивске материјале из штампе. Тако пред очима читалаца оживљава историја обичног сеоског дечака који је ступио на светске арене.

„Бугарска је први пут постала чувена у свету управо захваљујући Дану Колову. После Ослобођења од турског ропства 1878. г. комуникације нису биле развијене. Имена Ботева и Левског су била позната само на Балкану. Али је у 20-им и 30-им годинама прошлог века име Дана Колова постало синоним Бугарске на пет континената – у Северној и Јужној Америци, Европи, Азији, Африци и Аустралији“, подвлачи рецензент књиге Марин Кадијев.

Рођени 1892. г. у селу Чадрлији (данас Сеник), код Севлијева, Дончо Колев Данев је имао само пет година када је изгубио свог оца. Мајка је била приморана да сама брине о шесторо деце. Сироти дечак је са 13 година отишао у Мађарску у печалбу, а у своју домовину се вратио неколико деценија касније са ореолом славе, пошто је обишао цео свет. У Будимпешти човек за кога је радио био је буквално задивљен његовом снагом и рекао му: „Твој хлеб није у мом врту“ и препоручио му да опроба срећу у Америци. Тако је Дончо Колев 1909. г. кренуо у Нови свет. Учествовао је у изградњи железничке пруге у Стењаку, радио је у руднику… Десет година се бавио тешким физичким радом, а у слободном времену се посветио непрофесионално рвању. Његова права спортска каријера је почела касно – тек 1917. г. када је већ имао 25 година. После низа успешних борби у кечу, који је у оно доба у САД потлачио рвање грчко-римским стилом, Американци су му предложили да промени своје име на Дан Колин, али је он држао до словенског завршетка „-ов“ свог презимена. Касније је „Балкански лав“ рекао: „Имам иза леђа преко 1.500 борби са светским знаменитостима. Нудили су ми паре да поклекнем, али ја нисам заборављао да нисам једноставно Дончо из села Чадрлији, већ представљам милу мом срцу Мајку Бугарску. Предлагали су ми и америчко држављанство. Захвалио сам, али сам одбио. За мене је било јасно – ако прекинем везу са Бугарском, изгубићу своју снагу.“ Међу незаборавним борбама Данча је и она са јапанским чудом Џикијем Хигеном са надимком „Давилац“ пред очима јапанског цара. Бугарин је савладао до тада непораженог миљеника јапанске публике. А 1934. г. детронирао је европског првака и одузео дијамантни појас Французу Анрију Деглану. Међутим, и поред тога њих двојица су остали добри пријатељи. Тако је Дан Колов постао први бугарски европски шампион у рвању. Када је после смрти Бугарина Деглан посетио његово родно село, он је написао: „Он је био изванредан човек! Његова доброта, срдачност и поштеност су биле пропорционалне његовој снази.“ Француски новинар А. Марго је описао Дана Колова речима: „Он личи мало на горилу – длакав, брадат, спљоштеног носа, великих ушију, док хода некако несвесно љуља горњи део тела на нешто кратким ногама. Али после првог изненађења видите да је Дан Колов веома симпатичан. Он вам чврсто, али срдачно-интимно и отворене душе стеже руку и гледа вас право у очи доброћудним погледом који не вара.“

Када се 1935. г. Дан Колов возом вратио из Париза у своју домовину, у Софији га је као правог идола дочекало непрегледно „море“ људи, а он се од емоција расплакао. И поред светске славе Дончо је чврсто стајао на земљи. Донирао је велике новчане награде које је добијао за сваку победу. 1933. је дао 2.000 долара Комитету за заштиту Георгија Димитрова који је био оптужен за паљење Рајхстага, јер „није могао да остане равнодушан ка судбини било ког Бугарина који се нашао у невољи.“ Поклонио је Бугарској и први путнички авион, помагао је студентима, сирочади, Савезу слепих, члановима своје фамилије. Опремио је за бугарске рваче спортске дворане у Софији и у насељу Банкја. Није случајно да је чувени бугарски публициста Иван Хаџијски написао о Колову: „Он је постидео многе, иако је могао да једноставно стрпи сав тај новац у свој џеп.“

Дан Колов је преминуо 1940. г. од туберкулозе, пре него што напуни 48 година, али је легенда о њему жива и данас.

Превод: Александра Ливен

Фотографије: архива