Током година криво схваћене демократије статистика је показала да се број случајева насиља над децом, као и агресије међу децом повећао. Само у 2013. години пријављен је 2.891 случај насиља, 1.384 њих нису закључена, саопштили су из Агенције за заштиту деце. У улози дежурног кривца већ годинама се налазе држава и школа… Дакле, увек су криви други, никад ми. Али су статистички подаци ствари приказали у другачијем светлу што нас је веома узнемирило. 1.412 од свих регистрованих случајева насиља код нас је у породици, следе улица и школа.

О насиљу над децом у Бугарској почело се отворено говорити усвајањем Закона о заштити деце 2000. године, сагласно коме је основана Државна агенција за заштиту деце, сазнајемо од Цвете Антонове, шефице Дирекције за државну политику заштите деце при Агенцији. Сваки почетак је тежак. За разлику од других земаља, у којима се закони израђују на основу дугогодишње праксе, у Бугарској је редослед обрнут - закон претходи пракси. Друга бугарска особина која такође додатно отежава рад Агенције јесте чињеница да остале државне институције не желе да се ангажују у сузбијању све присутнијег проблема дечјег насиља, што, са своје стране, објашњава спору реакцију државе упркос томе што је заштита деце Уставом гарантована.

„Одељења за заштиту деце оцењују сваку пријаву насиља, писмену, анонимну или телефонску. У случају потребе, предузимају се неопходне мере. У критичним ситуацијама детету се под хитно обезбеђује смештај у институције социјалне заштите - објашњава Цвета Антонова. – Упућује се и обавештење суду који треба да потврди меру у року од 30 дана, али се обично то одуговлачи. Имамо одлуке које чекају да буду потврђене скоро годину дана. Дакле, околности се мењају, а суд се још није изјаснио.“

Често се слични случајеви решавају тек након што се направи бука у медијима. Следе изјаве, масовне провере, казне и… затишје. И тако до следеће буре. Како изгледа профил насилника?

„Одрасли људи који су склони насиљу над децом и који слично понашање сматрају нормалним, па чак и неопходним, обично су несигурни људи, психички лабилни, са ниским самопоуздањем. Врло је могуће да су и они сами били жртве насиља или су били непосредни сведоци истог у свом детињству“, објашњава педагог Ива Тричкова.

Према психолозима, основни узроци агресије код деце су недовољне комуникационе вештине, слаба самоконтрола, неадекватна самопроцена. Таква деца погрешно схватају понашање осталих и због тога реагују емоционално неадекватно. Случајеве насиља међу децом не можемо разматрати једнострано, пошто је у већини случајева и сам насилник жртва којој је потребна помоћ. Често су деца изложена насиљу и од стране наставника. Број таквих случајева у 2013. години био је 48.

„Како бисмо спречили слично понашање, свакој одраслој особи која ради са децом треба да буде израђен психолошки профил. Она треба да има одговор на питање: зашто желим да радим са децом? На одговорну дужност, као што је дужност учитеља, не сме бити именована емоционално нестабилна особа, која је при том несигурна и склона агресији - тврди Ива Тричкова. – Са наставним особљем треба да се ради и превентивно, да се одржавају психолошке радионице и тренинзи да би се на време констатовали и уклонили проблеми.“

Реакција одраслих у сличним ситуацијама је често пута неадекватна. Дете које је постало сведок насиља у породици може да промени свој рукопис, да му ослаби концентрација. Мало је оних наставника који би се удубили у проблем, већина њих зове родитеље или пише негативне примедбе. Битно је да се подигне свест јавности о насиљу над децом. Према подацима Државне агенције за заштиту деце, најчешће сличне случајеве пријављују полицајци (19 одсто) и мајке (13,2 одсто), тек 2,6 одсто случајева пријављује сусед или познаник детета које је жртва насиља. Најмањи је број анонимних пријава – 1,1 одсто. Добар део жртава (25-30 одсто) не жели да прича о догађају због срамоте или болних успомена. У Бугарској је отворена национална телефонска линија за пријаву случајева насиља над децом – 116 111, али оно што је најбитније јесте да упркос убрзаној свакодневици не прекидамо везу са својом децом.

Превод: Ајтјан Делихјусеинова