За разлику од осталих источноевропских земаља, у основи дисидентског покрета у Бугарској је била екологија. Зелена идеја и данас, 25 година после пада комунизма, инспирише много уличних протеста. Генерације се мењају, а борба је иста – за чисту животну средину и чисте руке, памет и срце у политици.

Све је почело документарним филмом „Диши“ који је причао о загађењу града Русе хлорним једињењима. Један од његових аутора је новинар Виолет Цеков. Трака је запечатила прву код нас спонтану протестну поворку русенских мајки које су демонстрирале улицама града са својим угроженим малишанима у колицама. „То није био неки сценарио, већ једноставно коинциденција“, објашњава Виолетов блиски друг инжењер Стефан Седмаков. Њих двојица су међу оснивачима првог независног грађанског покрета „Екогласност“ чије је формирање инспирисано новим тада идејама о „гласности и перестројки“ Горбачова. После прве пројекције филма „Диши“ у Софији, публика у биоскопу је била позвана да формира Друштвени комитет за еколошку заштиту града Русе. То се десило у марту 1988. – годину и по дана пре пада комунизма. У априлу 1989. тзв. Русенски комитет се претворио у Независни покрет „Екогласност“. Десило се то у софијском стану Александра Каракачанова, будућег лидера „Зелене партије“ – прве наше политичке организације после пада Берлинског зида.

Из данашњег угла то изгледа некако невино, али у условима чак касног комунизма, свако супротстављање власти било је рискантно и тражило грађанску храброст. Покрет „Екогласност“ је искористио одржавање Екофорума у Софији – важног међународног сусрета ОЕБС-а у октобру 1989. године да у врту испред кафића „Кристал“ у центру главног града покрене јавно прикупљање потписа против намере изградње брана у Рили, што би довело до преусмеравања тока река Места и Струма. 26. октобра цивилни полицајци су растерали скуп и ухапсили део организатора прикупљања потписа. Овом је приликом повређен и новинар Би-Би-Сија.

Стефан Седмаков прича о атмосфери страха која је тада владала свуда. Уочи Екофорума он је био међу члановима „Екогласности“ који су лепили протестне плакате на станицама јавног саобраћаја у Софији.

„Био је снажан доживљај - сећа се инжењер Седмаков. - Не кажем да нисам се бојао да ћу наићи на неког представника органа реда или да ће ме притворити за кршење јавног реда. До тога, срећом, није дошло. Али нећу заборавити реакцију људи који су се правили да нас нема. Нити су били револтирани нашом акцијом, нити су нам помагали. Били су равнодушни, буквално укочени од страха. Стравично осећање.“

Стефан Седмаков чува још једну незаборавну успомену о првој масовној протестној поворци. 3. новембра 1989. на хиљаде људи је кренуло ка Народном собрању да поднесе прикупљених преко 12 хиљада потписа против пројекта „Рила-Места“.

„Никад нећу заборавити како смо сви кренули и запевали песму „Ал си лепа, шумо моја“. Скоро истовремено се чула песма звона храма Светог Александра Невског. Били смо егзалтирани. А док смо чекали испред парламента, први пут људи су почели да скандирају „демократија“.

Пионири бугарског дисидентства у касном комунизму, људи из покрета „Екогласност“, касније играју кључну улогу у стварању првог опозиционог, антикомунистичког Савеза демократских снага крајем 1989. г. Скоро сви кандидати „Екогласности“ постају посланици у Великом народном собрању – првом посткомунистичком парламенту. Из редова створене опет од чланова покрета „Зелене партије“ пак је био премијер Филип Димитров. Тога се сећа Борислав Сандов, копредседник основане 2008. г. партије „Зелени“ чији су чланови борци за чисту природу нове генерације, рођени после ере комунизма. Они се осећају као идејни следбеници „Екогласности“.

Зелена грађанска идеја у Бугарској се одвијала у неколико периода. После почетка 90-их година еколошки императиви у раду зелених политичких формација уступили су место фундаменталнијим принципима какви су демократија, слобода, правна држава. У земљи већ ради много грађанских еколошких организација које изводе европске пројекте у сфери очувања животне средине. Све мање је уличних еко-протеста. И тако до грађевинског бума почетком новог миленијума који је буквално унаказио наша морска и планинска одмаралишта и изазвао талас спонтаних грађанских протеста и то претежно међу младим људима. Заштита плаже у пределу Иракли била је први пуцањ новог и снажног протестног еколошког покрета који је родио коалицију грађанских организација „Да би било природе у Бугарској“ чији су политички представници чланови партије „Зелени“. А раскрсница на Орловом мосту у Софији се претворила у њихов „Кристал“. Све чешћи протести у име различитих еколошких ствари на мосту били су знак новог буђења грађанског друштва, које је у периоду од 2012. до 2014. свргнуо две владе и јасно изјавило да ће улица и даље бити морални коректив власти. Млада партија „Зелених“ се бори за чисту животну средину и нови морал у политици, што је изузетно важно за њене потенцијалне бираче. Ваља истаћи да она још увек није успешна на изборима, али су веома успешне њене уличне акције исто као и судски предмети покренути заједно са коалицијом „Да би било природе у Бугарској“. Тако је дошло до доношења промена у важним законима и обустављања много пројеката који угрожавају природу. Њихова заслуга је укључивање 30 одсто територије Бугарске у европску еколошку мрежу „Натура 2000“, доношење промена у закону о шумама, забрана коришћења цијанида приликом вађења злата, забрана узгоја ГМО у Бугарској, забрана екстракције гаса из шкриљаца, подстицање биолошке пољопривреде и одрживог алтернативног туризма.

Моћни савезник нових „зелених“ је Европска унија и њене законске еколошке регулативе. Тренутно на захтев различитих природњачких организација ЕК је покренула преко десет поступака против Бугарске због непоштовања еко-директива, који приморавају власти у земљи да се пажљивије односе према природи и да поштују право Бугара на здраву животну средину. Дакле, борба се наставља.

Превод: Александра Ливен