На домаћем тржишту књига појавила се дугоочекивана аутобиографија Симеона Сакскобурготског. Цар Бугара у свом детињству – од 1943. до 1946. године, он је затим провео више година у прогонству, живео је у Египту и Шпанији, а касније је, вољом судбине, од 2001. до 2005. био председник бугарске владе. Његов животни пут је без сваке сумње пун превртљивости и занимљивих догађаја. Мемоари последњег бугарског цара су насловљени „Једна необична судбина“ и разоткривају мало или у потпуности непознате чињенице из живота Симеона Сакскобурготског.

„Књига о којој се већ више причало нема претензија да буде мемоарска или да обилује успоменама, већ је пре преглед једног живота. Или, као што је рекла моја ћерка Калина – смисао једног живота - рекао је Симеон Сакскобурготски на презентацији књиге. - То је био и мој циљ, јер можда због чињенице да сам интровертан човек, јавност често плете око мене митове и легенде, приписује ми шта све не. А када човек говори у првом лицу, ствари изгледају другачије. Идеја је била да оставим нешто у првом лицу о нашој историји и једном периоду који је брисан или ниподаштаван из различитих разлога.“

„Да говориш о себи увек је тешко, нарочито када ти васпитање и окружење сметају, каква је ситуација у краљевским породицама“, пише Симеон Сакскобурготски. Али и поред тога у књизи он прича о својим доживљајима током деценија. Судбина му је заиста необична и то из бројних разлога. Као прво, он је први монарх у светској историји који се после 50-годишњег прогонства враћа у своју отаџбину и то као премијер. За време његовог мандата Бугарска је постала члан НАТО-а. Као друго, како он сам каже: „Спроводио сам политику помирења приморан околностима“. Истина је да је више људи очекивало да ће он искористити своју функцију да се освети представницима бившег комунистичког режима за оно што су урадили њему и његовој породици, али он то није учинио. На презентацији књиге бивши европски посланик из тзв. „царске партије“ НДСВ Станимир Илчев је резимирао разлоге њеног стварања:

„По мени, можемо да говоримо о три групе разлога. Прва је везана за историју и његов однос према историји. Ту спадају и елементи дуга према фамилији, дуга према династији, дуга према држави, дуга према свима са којима су радили његов деда, отац и он сам. Друга група је везана за очување јединственог управљачког, животног и пословно-оријентисаног ноу-хауа, јер му је живот био богат и не смемо говорити о свих 50 година у прогонству као о низу дугих дана пуних сећања и размишљања. Симеон ІІ је радио у великом корпоративном бизнису, обишао је невероватна места, успоставио је контакте са запаженим личностима. Преузимао је дискретне функције посредника у замршеним животним ситуацијама. Тако да је и један од разлога за писање такве књиге жеља да ово искуство буде подељено. Трећи је да је Симеон ІІ у оштрој контрадикцији са једном групом људи које зове ревизионистима. То су људи који само чекају да учесници у одређеним догађајима нестану, како би затим слободно изопачили историју. Људи, који само чекају да неко напусти тај грешни свет да би му ставили етикету, коју и најмарљивија истраживачка активност тешко би могла да замени правим називима догађаја и њиховим истинским садржајем.“

А Симеон Сакскобургготски је изразио наду да ћемо ми поново пронаћи национални циљ који би нас ујединио. Сличан оном када је 2007. г. Бугарска постала члан Европске уније.

Превод: Александра Ливен