Завршен је конкурс за избор бугарског кандидата у европском конкурсу „Дрво са кореном – 2014.“ После гласања путем интернета част да се бори за престижну награду припала је платану из села Арчар, у Видинском крају. Више о том дрвету сазнаћете када почне гласање у целој Европи 1. фебруара, а сада вам представљамо победника у пратећем, бугарском конкурсу, насловљеном „Вековно дрвеће говори“. То је прастари платан из села Белаштице у Пловдивској области, који је био сведок бурних историјских догађаја и пружао надахнуће истакнутом бугарском песнику Пенчу Славејкову.

Песник је волео да свраћа у то село и одмара се под крошњом старог платана. Верује се да је бесмртну љубавну поему „Нераздвојни“, написао управо ту, испод вековног дрва које песник назива јавор. „Дуго стајах ја и слушах, испод крошње ту занесен, а што чух отпевах у овој мојој тужној песми“, пише Славејков. Прича умногоме подсећа на легендарну љубав Ромеа и Јулије. Породице двоје младих биле су у завади због чега се они нису могли венчати и радије су изабрали смрт него растанак. Али и после смрти остали су везани једно за друго јер су им на гробовима поникли „јавор разгранати“ и „калина (удика) витка“, са грањем испреплетеним једно преко другог. Зато што, како каже песник „смрт није растанак за срца која се воле...“

„Јако сам срећна зато што се додела ове титуле подударила са годишњицом села Белаштице које је настало пре 1.000 година, рекла је за Радио Бугарску председница општине села Цветанка Читакова. Овај вековни платан био је један од симбола свечаности које смо организовали јесенас. Понос нам је ово лепо, разгранато дрво чији је пречник стабла читавих 14 метара.“

Настанак села везује се за један од најтрагичнијих периода у бугарској историји. Године 1014. византијски цар Василије ІІ, поразио је у подножју планине Беласица војску бугарског цара Самуила и ослепио његових 15 хиљада војника због чега је добио надимак Бугароубица. Верује се да је византијски војсковођа Нићифор Ксифије, касније управник Филипополиса, довео овде и настанио део ослепљених Самуилових ратника. Село носи име планине Беласице, промењено у Белаштицу. Легенда казује да је платан такође пренет из Беласице где је ова врста стварно јако раширена за разлику од Пловдивске равнице где таквог дрвећа скоро и да нема. „Јаворе, јаворе, да си могао да испричаш што си видео за свог живота, не бих све то могао описати“ – ускликнуо је некад Пенчо Славејков.

„Ослепљени ратници учествовали су у саграђивању манастира Светог Георгија, удаљеног свега километар од села - прича председница општине села Белаштица. - Према казивању које је забележено у том селу, војсковођа Нићифор Ксифије је желео да искупи грех који је починио ослепљивањем Самуилових војника, па је наредио да се подигне манастир. У непосредној близини хиљадугодишњег дрвета налази се полупорушена кула чија историја за сада остаје загонетка. Стари платан са неколико других вековних дрвета касније се нашао на територији читлука Рустем бега, са његовим раскошним сарајем у коме је био велики харем. Зграда је враћена њеним бившим власницима, али је и даље препуштена зубу времена. Ако којим случајем уђете унутра, видећете лепе зидне слике и фини дуборез. Колико је све занимљиве догађаје из османског периода, а и касније, видео овај наш платан!“

Одликовање које је припало хиљадугодишњем дрвету у селу Белаштици даје му право да користи услугу дендролога који ће тачно одредити његов узраст, а побринуће се и о његовом здравственом стању.

Превела: Ана Андрејева

Фотографије: vekovnite.org