У јутарњим сатима на дан Светог Василија по обичају су се окупљали суровари или василичари да би уз звоњаву и певање песама обележили долазак нове календарске године. Овај ритуал је раширен у свим крајевима Бугарске, постоји и код етничких Бугара који живе ван предела земље.
Василица је други празник после Бадње вечери када се кућа кади тамјаном и када се мање-више понављају главни ритуали којим се прославља Бадње вече. Знакови и шаре на обредним хлебовима су исти као и на Бадњи дан, иста је и њихова симболика. Главна разлика је превасходно у томе што се на Васиљевдан служе мрсна јела што значи да она садрже јаја, сир, млеко и месо. Уочи 1. јануара по традицији се прекаде погача, пита и печена свињска глава. У неким местима Бугарске се на погачу тога дана ставља и кравај. Пошто се храна прекади, кравај се издваја и део њега се сутрадан дели стоци. Остатак се чува као лек. У свим деловима Бугарске обавезно се припрема неко јело од теста – пита гужвара, погача од прекрупе, гибаница, пита од купуса, мекано пециво са сиром. Пите и гибанице се припремају од развлачених кора или пак се праве стеранице (од печених кора), између листова се ставља и распоређује смеша сира и јаја, па се попрска уљем. Мекано пециво се припрема на мало другачији начин. Треба омесити тесто, поделити га на две-три лоптице и додати исту смешу од јаја и сира. Без обзира како се прави пита, да ли је слагана или увијена, у свим крајевима Бугарске у њу се стављају дренове гранчице, за сваку од којих се претходно изриче порука – за здравље, срећу, благостање. Такве пите правимо и данас, мада коре за њих најчешће купујемо у продавници, а поруке исписујемо на цедуљицама у које умотавамо дренове гранчице.
Увече на Васиљевдан главно место на празничној трпези је заузимала печена свињска глава. Спремљена према за сваки крај типичном рецепту, она је била јело неизоставно на тај празник. То је једини случај у бугарској традицији када се свињско месо служи као обредна храна која је пре тога прекађена. Исто као и на Бадње вече, на сто се стављају ораси, чешњеви белог лука и главице црног лука, мед. У неким селима се у прошлости целе те ноћи играло коло – за здравље и берићет. На другим местима узели би 12 колутова исеченог окађеног црног лука, посолили их и нарекли за сваки од 12 месеци године. Ујутру их проверавају – уколико се со на колуту отопила, онда ће тај месец бити кишовит, ако се није отопила онда ће тога месеца време бити јасно и суво.
Магијом првог дана, такозваном иницијалном магијом, када се започињу одређене радње, објашњавају се и сва веровања везана за Василицу. Какав је први посетилац који дође у кућу првог дана године, таква ће бити и цела година. Ако се деси да је полажајник дечак, онда када се овце ојагње биће више мушких јагњади, ако је девојка – прираштај женских јагњади ће имати превагу. Дрен који симболизује здравље, снагу и младост има посебно место у ритуалима извођеним у првим данима године. Од дреновине се прави сурвачка, обредни предмет који сурвакари - дечаци између 12 и 15 година - носе са собом када врше опходе по кућама 1. јануара и када овом лепо украшеном шибицом ударају укућане по леђима уз жеље за здравље, добробит и срећу. Сурвакари су пре извођења овог ритуала преко рамена пребацивали торбицу у коју су затим стављали све чиме су их домаћини кућа даривали. Деца сурвакају најпре своју родбину, изричући благослове у њихово име почев од кућног старешине, а када заврше са магијским призивањем добре судбине свих укућана, одлазе код стоке, па благосиљају и њу. У западној Бугарској постоји традиција прерушавања неожењених мушкараца, при чему је посебан акценат дат на значај животињских маски, а обредне поворке су познате као сурвашкари, џаламари и бабари. Структура и обредна лица која учествују у том ритуалу слични су обичају „машкара“ раширеном у пролеће у источним пределима Бугарске.
1. јануара се слави црквени празник посвећен Светом Василију Великом, познат у народу као Василица. У неким крајевима Бугарске уочи Нове Године девојке дорасле за удају певају прстену и гатају за кога ће се удати. То је тзв. обичај ладување. Девојке најпре одлазе по „ћутану воду“, што значи да за време точења воде из бунара и враћања кући не смеју изустити ни речи. Девојка која точи воду треба да има живе родитеље, а бакрачић који пуни водом мора бити бео. У тај бакрачић девојке спуштају своје прстенове или ките цвећа, сваки/у/ завезан/у/ концем другачије боје да би их могле разликовати који/а/ је чији/а/. Најмлађе дете у родитеља вади их један по један. Код вађења сваког прстена девојке певају песме-припевке којима нагађају за каквог ће се момка удати. На крају би сво прстење вратиле у бакрачић, покриле би га црвеном тканином и метнуле под неки ружин бокор. Ујутру кад би прстење преноћило испод звезданог неба, ритуал је требало поновити. Песме које осликавају будућег младожењу су у ствари гаталице пуне симболике - оштроумне и веселе.
Превела: Ана Андрејева
У Бугарској се Игњатијевдан, односно Дан Светог Игњатија, прославља 20. децембра и обележава почетак божићних и новогодишњих свечаности. Према народном веровању, тај дан сматра се и почетком нове године. Нови почетак који стиже са Игњатијевданом наш..
Сваки од њих уноси топлину и изазива емоцију, јер је ручно рађен, јединствен је и непоновљив. А његови сребрнасти одсјаји нас враћају у детињство, када су зиме биле оштре и снежне, беле, а украс за јелку – од стакла танког као папир . У нашим данима..
Још у XVI веку, по описима западних путописаца, алва је била често посластичарско задовољство на нашим просторима . Међутим, бела алва, специфична за обележавање једног од највећих хришћанских празника, Белих поклада, носи посебан симболички значај...