На добром смо путу да поново откријемо једног деценијама заборављеног ликовног уметника – Јакима Банчева. Успомену на његов стваралачки опус обнавља Градска уметничка галерија Софије. И конкретније – њена истраживачка серија „Враћање сећања“, која себи ставља за циљ да разоткрива непозната или слабо позната имена и чињенице из области домаће ликовне уметности. Експозиција посвећена Јакиму Банчеву, приређена је у галерији „Васка Емануилова“.
Банчев је рођен 1884. г., завршио је елитну Априловску гимназију у Габрову. Имао је инспиративне предаваче цртања међу којима је био Георги Митов – брат истакнутог бугарског сликара проф. Антона Митова. Уметничко образовање Банчев је стекао на три ликовне академије – у Софији, Дрездену и Торину. У Италији је дипломирао архитектуру и ликовну уметност. У потрази за америчким сном, провео је десет година преко океана. У његовом стваралаштву посебно се издвајају две велике теме: човек и рат.
„Он је учествовао у Балканским и Првом светском рату, па су му се у психу дубоко урезали ужаси рата. Али код њега нема оне страве којом одишу ратне сцене на великим платнима неких сликара, он изражава пре свега патњу обичног човека и његов бол – каже у интервјуу за Радио Бугарска историчар уметности Пламен Петров. - И та поларизација коју видимо на његовим платнима – с једне стране је волео да слика нага људска тела, а с друге је имао слуха за вапаје ратника на бојиштима у узбурканом периоду 1912-1918. г, чини стваралаштво Јакима Банчева још занимљивијим.
Када се 1933. вратио из Америке у Бугарској је већ одавно био заборављен зато што је остао изолован од актуелних уметничких токова у земљи. Био је видљиво другачији од оних који су давали тон уметности на тадашњој културној сцени Бугарске. Из тог разлога, а можда и због тога што није имао ни најмању амбицију да се некоме доказује, остао је пострани од уметничког живота овде.”
Додуше, САД с краја 20-их и почетка 30-их година са њиховим економским и социјалним проблемима нису биле најповољније место за развој уметности. Када се вратио у домовину, Јаким Банчев је доживео културни шок: уметнички миље није пружао велике могућности јер је био прилично неорганизован, није било приватних галерија, скоро сва дела су приказивана на колективним изложбама, ликовни уметници су били малобројни. И тада је Банчев одлучио да промени занимање. Тим више да му је брат био међу најкрупнијим трговцима лекова у земљи. Управо у његовом уреду Банчев је зарађивао за живот – за себе и своју породицу.
У којој мери је познато и истражено његово уметничко наслеђе?
„Број дела Јакима Банчева која се налазе у државним збиркама је занемарив – истиче Пламен Петров.- Значајан део чува се у фонду Градске уметничке галерије Софије, остатак је у Националном музеју војне историје. Приватни колекционари поседују велики део слика које су непознате и никад нису приказиване пред публиком. Када је боравио у Америци Банчев је направио велики број портрета својих познаника у тој земљи, махом интелектуалаца. На нашу срећу један од његових унука, који тренутно живи у Паризу, још у 80-им годинама је обишао сва места где је живео његов деда и успео да фотографски документарише оно што је створио у Америци. У стану у коме је сликар живео у Софији, такође се чувају нека његова дела. Ми наравно нисмо у стању да све то прикажемо. За сада је наш циљ много скромнији – да одшкринемо врата и омогућимо љубитељима ликовних уметности да упознају делић стваралаштва Јакима Банчева.“
У току је припрема монографије замишљене као детаљна прича о животном и стваралачком путу сликара, а биће илустрована репродукцијама његових дела. Њихов број ће бити знатно већи од слика приказаних на изложби у Градској галерији Софије.
Превела: Ана Андрејева
Факултет ликовних уметности Великотрновског универзитета „Св. Ћирило и Методије“ обележава 50 година постојања изложбом која обједињује дипломске радове студената и дела активних професора универзитета из старе бугарске престонице. Ова изложба..
Нови документарни филм новинара Бугарске националне телевизије (БНТ) Бојка Василева под називом „Мајке“, посвећен геноциду у Сребреници из 1995. године, изазвао је велику пажњу током дискусије у француском граду Рену. Овај догађај је организован у..
Прича као филмска – често кажемо када чујемо невероватну животну судбину или заплет који би лако могао да буде део филмског сценарија. Ипак, управо филм, модерном, дигитално зависном човеку, који магичне светове књига на хартији заборавља на дну неке..