6. јануара Бугарска православна црква слави један од највећих хришћанских празника – Богојављење, познат још из апостолских времена. Овај празник симболизује дан када је Свети Јован Претеча крстио Исуса Христа у реци Јордан. Према Библији, при Исусовом крштењу отворило се небо и зачуо се глас Бога Оца који је објавио да је Исус син његов, а Дух Свети је, у обличју голуба, сишао са неба над Христову главу. Овај догађај слави се као Богојављење. Ту се Бог јавно открио као Отац, Син и Дух Свети, као Света Тројица. Овим крштењем је Исус означио почетак своје месијанске мисије и проповеди. У бугарској народној традицији Богојављење се још назива Јордановдан, Водице или Водокршће. Очекује се са посебним нестрпљењем, јер се тада завршава један од најтежих периода у години – низ тзв. „некрштених дана“ који падају у време од Божића до Богојављења, а после којих је потребно ритуално чишћење.

У православним храмовима и црквама обавља се чин Великог освећења воде која се носи кући и пије ради здравља и просвећења душе и тела, њоме верници кропе своје домове и чувају је као лек током целе године. Велико освећење воде врши се само у навечерје и на сам празник Богојављења. У многим насељима још претходног дана се изводе ритуали за здравље укућана и стоке. Почетком 20. века познати бугарски етнограф Димитар Маринов описао је обичај зван Сивујница или Совојница, који је проширен у северној Бугарској и неким родопским селима и одвија се 5. јануара. Изводе га девојке, од којих су две одевене као невеста и младожења, а певају љубавне припојке. „Невеста“ носи вео од црвеног појаса. „Млада“ и „младожења“ обилазе село у пратњи девојака које изводе обредне песме. Млађе цуре носе торбе или корпе у које стављају дарове домаћина, а једна од девојака држи у рукама бакрачић са водом и везицу босиљка. Ова вода наточена после поноћи, има моћ да истерује зло и њоме кропе људе, стоку и кућне предмете.

За вечеру уочи Богојављења спремају се посна јела. Незаобилазни део трпезе су проја или кукурузне погачице, сарме од купуса са булгуром, кувано жито, пире од пасуља, ораси и вино. То је последња вечера у божићно-новогодишњем празничном циклусу, када се трпеза кади тамјаном. У народу се верује да се у Богојављенској ноћи отвара небо и тада се свака жеља може испунити, уколико тачно у поноћ погледате у небо и замислите жељу која мора бити јасна. Уосталом, у бугарском фолклору постоје многе смешне приче везане за људске жеље у овом магичном тренутку.

У свим крајевима Бугарске на Богојављење се обавља обичај вађења Часног крста из воде. Свештеник баца крст у воду и тако је освећује за здравље. Млади мушкарци, упркос хладноћи и ниским температурама, скачу у ледену воду, надмећући се ко ће први допливати до крста и извадити га из ње. Бацање часног крста у воду и његово вађење је ритуал који симболише жртву демону воде из претхришћанског доба. У овом случају, крст је замена за људску жртву. Крст се враћа свештенику који благосиља победника, као и све присутне. Верује се да онај који ухвати Богојављенски крст, биће здрав и срећан током целе године. Тога дана сви верници узимају од освећене у храму богојављенске воде и односе је кући. Њена је особина да годинама остаје свежа, укусна, освећена и лековита. Са освештаном водом која се чува од претходног Јордановдана, месе се три обредна хлеба – један за кућу, други за госте, а трећи се оставља испред врата куће за пролазнике.

Према обичају, у ритуалном купању на отвореном учествују и мушкарци који су се оженили исте зиме, односно жене које су се тек удале, као и сасвим мала деца. Због тога се и обичај назива Мушке водице. Данас имендан славе сви који имају имена Јордан, Јорданка, Божидар, Божан, Дана и др.

***

7. јануара Бугарска православна црква слави успомену на Светог Јована Крститеља. Међу јеванђелским личностима које окружују Спаситеља, он заузима посебно место, јер је пророковао долазак Исуса Христа и крстио га. Зато је црква дан након Богојављења, када је Спаситељ крштен, посветила светом Јовану. Он је био такве моралне чистоте да се пре могао назвати анђелом него смртним човеком. Осим имендана бројних слављеника, Јовањдан је уједно празник кумства и братимљења, а у ширем смислу – и пријатељства. Због тога се некад у свакој бугарској кући организовало велико славље. Млади који су се недавно венчали, обавезно су одлазили у госте својим кумовима. И на Јовањдан је један од устаљених обичаја ритуално купање, а у њему учествују и жене - невесте и веренице. Зато се у неким крајевима празник зове Женске водице. Од Јордановдана и Јовањдана почиње слање проводаџија, а свадбе су дозвољене све до почетка Ускршњег поста.

Превела: Марина Бекријева