Седмог јануара навршава се 155 година од рођења пионира бугарског професионалног композиторског стваралаштва Емануила Манолова. Без сумње највредније дело које је он оставио својим следбеницима је опера „Сиромашица“ која, нажалост, није завршена. Створена је према једној песми Ивана Вазова и усклађује традиције градске романсе и италијанске класичне опере.

У интервјуу који се чува у тонском архиву Бугарског националног радија филмски редитељ Георги Дјулгеров говори о тој значајној за бугарску уметничку музику композицији:

„Емануил Манолов је написао „Сиромашицу“ у доба када није било нити финансијских средстава, а да и не говоримо о традицијама у жанру. У целом свету опера је била у успону, а њени најистакнутији представници су били колоси какви су Верди, Вагнер, Маскани и други. У својим истраживањима ја сам постао свестан да и поред оптужби да је либрето „Сиромашице“ наиван, цело дело је инспирисано личним доживљајима. Прототип протагонисткиње је мајка Манолова. У опери се прича о сиромашној жени која тражи новац за своју децу. Слична епизода постоји и у биографији композитора када је његова мајка у свом настојању да пронађе средства за обуку синова, дала сво своје посуђе у залог манастиру надомак њиховог родног града Габрова. Тим је новцем она доспела са децом у Кијев. Отишла је код чувеног црквеног радника Јосифа Соколског и замолила га да да стипендије њеним синовима. Када је сазнала да нико неће испунити њену молбу, она се одлучила на рискантан потез. На први поглед то што је урадила је необјашњиво за једног родитеља, али је истовремено напаћено – она је децу запоставила. Судбина четири дечка изазвала је саосећање Бугара који су их одвели у бугарско предстојништво у Одеси. Одатле свако је кренуо својим путем – Емануил Манолов је имао певачки дар, тако да се нашао у хорској капели у Москви. Захваљујући свом таленту он је ускоро постао миљеник свих и наставио своје образовање на конзерваторијуму. Али га није завршио због избијања Српско-бугарског рата. 1885. он се вратио у своју домовину.“

У Бугарској је Емануил Манолов започео да свира у дувачком оркестру Првог Софијског пука. Важан део биографије композитора везан је за град Казанлак, где је он провео и најплодније са стваралачког аспекта последње године свог живота. И опет захваљујући тонском архиву Радија предлажемо вашој пажњи снимак приче композитора и диригента Јоска Јосифова о Емануилу Манолову:

„У доба када је народ жудео за културом и музиком, он је био суочен са дилемом којим путем да крене, јер су тада страни утицаји у уметности били веома снажни. Као прави патриота Манолов се одлучио да користи фолклор за утемељивање наше музичке традиције. Композитор је понео најтежи крст музичара управо у периоду када је требало одредити правац бугарске уметничке музике. Није случајно да су га Казанлачани веома поштовали јер је његова заслуга формирање мешовитог хора и оркестра при читалишту „Искра“. Због његовог рада можемо га назвати првим професионалним бугарским композитором и родоначелником бугарске опере.“

Емануил Манолов је боравио у Казанлаку у два наврата – од 1886. до 1888. је учитељевао тамо, а нешто касније 1899. се вратио у град и остао тамо до краја свог живота 1902. г. У последњим годинама свог живота написао је и оперу „Сиромашица“. У веома конзервативном раздобљу, када су женске улоге тумачили мушкарци, Манолов је претекао своје време определивши се за модерну драматургију која се не заснива на уобичајеном романтичном оперском клишеу.“

Као капелмајстор ХXIII Шипченског пука Емануил Манолов користи дувачки оркестар за извођење музике познатих европских аутора, као и својих дела. Основни жанр у којем ствара је хорска песма. А према истакнутом фолклористу Елени Стоин, значајан је његов допринос откривању и снимању народних песама у доба када није било аудио-технике. Аутор је и маршева, дечјих и школских песама, једну од којих зна сваки Бугарин - „Ал си лепа, отаџбино“.

Превод: Александра Ливен