Црвени ауто јури путем, музика до даске, возач, са раскопчаном кошуљом, пуши скупе цигарете, а згодна риба га мази и нуди чоколадом. Ово није сцена из неког америчког филма него из бугарског. Ауто је марке Москвич, а у главној улози је Георги Парцалев. Године 1972. у домаћим биоскопима се појавио филм „С децом на мору“ према сценарију браће Мормаревих, који је једно од ремек-дела бугарске филмске уметности. У њему учествују скоро сви мали глумци који играју и у остварењу „Јежеви се рађају без бодљи“, али душа филма је злосрећни чика Манчо. Деца су ненамерно побркала планове свом суседу из Софије који је на службеном путу са туђом женом. И као да то није било довољно, он је упао у њихову замку.

Црвени Москвич попут оног из филма „С децом на мору“ и воштана фигура Георгија Парцалева, омиљеног глумца неколико генерација Бугара, биће међу главним експонатима „Ретро музеја“ у Варни који је први те врсте код нас. Четврт века после смрти глумца бугарски гледаоци се и даље са осмехом сећају ове и још на десетине његових улога. А које од њих су му најдраже? Снимак гласа Георгија Парцалева је из Тонског архива БНР:

„Наравно, сваки лик који сам креирао, причинио ми је велико стваралачко задовољство. Био ми је близак. Дао сам и срце и душу сваком лику који сам тумачио, са смехом и подсмехом.

Што се мојих најдражих улога тиче, није још време за свођење биланса - то ћу учинити када напуним стоту. Али ипак сматрам да је то Варавин из комада „Тарелкинова смрт“ Сухово-Кобилина.“

Георги Парцалев је рођен 1925. године у граду Левски. Завршио је гимназију у Плевену. Затим је студирао медицину на Софијском универзитету, али није дипломирао – тада је већ играо у позоришту „Вазраждане“, али је то вешто крио од породице. Глумчев отац, имућан човек, био је строг према сину. Говорио му је: „Ако хоћеш, иди у гостионицу са свим својим друговима из разреда. Нека упишу рачун у тефтер, платићу га!“ И није му давао никакве паре. Једном је глумац у очају записао у свом дневнику: „Данас сам пропустио фантастичан филм – немам пара!“ Истог дана је његов отац видео ове речи и написао: „Паре кваре човека“. Георги Парцалев је и сам у то веровао. За живота није згрнуо гомилу новца. Живео је у изнајмљеном стану до краја својих дана, издашно частио све пријатеље и познанике за столом. Георги Парцалев је својим колегама и пријатељима остао у сећању не само као диван глумац, него и као изузетно светла личност.

„Желим да се представим. Рођен сам и живео мање-више добро, јер сам се сам издржавао новцем родитеља. Баја Иван Парцалев, мој отац, био је велики добричина и није се љутио на мене што му трошим паре. Имао је једну жељу – да постанем лекар. Баш тако ми је рекао: „Хоћу да те видим у белом мантилу, па онда да умрем“. Он је желео да постанем лекар, а ја сам био задојен позориштем. Да је то тако, уверићете се и сами. Са само 6 година сам одиграо улогу Квазимода и расплакао публику. Отада сам почео да се афирмишем као драмски глумац. Ко зна шта би се десило да није било једне чисте случајности која ми је живот окренула за 180 степени. У једном комаду главни јунак кога сам играо, морао је да изврши самоубиство. Било је предвиђено да када прислоним пиштољ на чело, мој пријатељ Маринчо Реквизитар пуца негде иза кулиса. Уперио сам оружје, сав престрашен, али ништа. Пуцња није било. Беспомоћно сам вртео пиштољ, бојао се и радио шта ми год падне на памет, али је Реквизитар ћутао. Тада сам на столу угледао нож, узео га и забио у срце. И у овом тренутку је ова будала пуцала. Отада, кад год бих се појавио на сцени, публика би почела да се смеје. Тако сам се од драмског глумца преквалификовао у комичара. Човек не зна шта га очекује. У Позоришту грађевинских трупа наступао сам као комичар, а касније сам, после отварања Сатиричног позоришта 1956. године, почео да радим тамо. Ето, укратко, то сам ја.“

Мада није имао позоришно образовање, Георги Парцалев је један од првих глумаца овог театра, где је остварио сјајне улоге у комадима „Тарелкинова смрт“, „Михал Мишкоед“, „Големанов“, „Јануар“, „Ревизор“ и још многе друге. Његов први филм је „Љубимац 13“ из 1958. године. Уследио је низ филмских улога којима је постао љубимац публике и једна од глумачких икона бугарске кинематографије. Био је заиста изузетан и као комичар и као драмски глумац. Георги Парцалев је преминуо 1989. године у Софији у 64. години живота.

„Смех је озбиљна ствар. Не можемо натерати људе да се смеју глупостима“, волео је да каже велики глумац.

Превела: Марина Бекријева