Елегантна комбинација арома, укуса и боја на првом Фестивалу чоколаде у Софији одржаном ових дана, била је празник за сва чула. Али није све у животу слатко, понекад се мора прогутати и горка пилула. Осећање беспомоћности и очаја, мисао што ником ниси потребан неке људе наводи на идеју да на живот ставе тачку. Из медија се неретко може сазнати како је неко негде одузео себи живот. 13. маја осванули смо са вешћу да је у Софији тројица мушкараца само током претходне ноћи извршила самоубиство. Каква је глобална слика почињених суицида? Да ли је овакав трагични крај нечије животне приче резултат економске кризе?

Како пишу у својој књизи „Самоубиства у Бугарској 2009-2013. г.“ Владимир Наков и Тони Дончев, стопа самоубистава у нас се креће око просека за Европу и цео свет. Од 2009. до 2012. г. број покушаја суицида варира од 2.700 до 3.190. У Бугарској смрт услед самоубиства одузима више живота него смрт услед саобраћајне незгоде и осми је по заступљености узрок смрти у земљи. „У поменутом периоду запажа се тренд повећања броја покушаја самоубистава и почињених самоубистава. Финансијски разлог је на петом месту међу мотивима са уделом од 5-7 одсто укупног броја разлога. Најчешћи повод посезања на сопствени живот су конфликти у микросоцијалној средини, тј. са особама из најближег окружења“, тврди др Владимир Наков из Сектора за психичко здравље при Националном центру за јавно здравље и анализе.

Које ризичне групе можемо идентификовати?

У сваком случају у ту групу спадају психички болесници. У великом ризику су и особе са депресијом – наглашава др Наков. – Демографски гледано, млађи људи и посебно они између 18 и 35 година такође су у ризику. У тој старосној групи самоубиство је други-трећи узрок смртности. Већа опасност да почине суицид прети и лицима изнад 70 година, код којих се покушаји одузимања живота скоро 100 одсто завршавају смрћу.

Да ли су житељи градова или села у Бугарској склонији суициду?

У 2012. г. и 2013. г. преовлађују покушаји самоубистава у селима што не изненађује јер тамо људи живе усамљено, услови живота су гори, здравствене услуге су нижег квалитета. Што се економске кризе тиче, занимљиво је истаћи да у периоду 2009-2013. г. Северозападни регион – најсиромашнији у Бугарској, није водећи по броју самоубистава и покушаја самоубистава.

Владимир Наков каже да је у априлу 2013. г. усвојен Национални програм превенције суицидалног понашања до 2018., а програмске активности по том програму су покренуте тек у децембру 2014. г.

Др Наков даје појединости о том програму:

Један од главних циљева тог пројекта је обучити лекаре опште праксе да препознају појаве депресија и анксиозности – главне узроке суицидалног понашања. Предвиђа се обука за 2.000 лекара опште медицине који би помогли у раном откривању симптома тескобе и њеном медикаментозном лечењу, а уколико је потребно послали би пацијента код специјалисте.

Да ли у Бугарској постоје адекватни механизми превенције суицида данас, када је од почетка поменутог програма протекло тек неколико месеци? Шта практично следи после неуспелог самоубиства?

Клинички пут за психичке болести практично не постоји, није предвиђена ни могућност консултације психијатра у редоследу стандардних клиничких процедура код других обољења. Проблем је што психијатрија не присуствује у општим болницама. Можда и постоји такво одељење, али оно није повезано са осталим медицинским специјалностима.

Који симптоми наговештавају да је неко из нашег окружења решен да себи одузме живот и да му је потребна наша помоћ?

Неке знаке упозорења даје понашање – рецимо када се оно коренито промени или када се човек повуче у себе и избегава контакте. У таквом моменту они који имају суицидне планове покушавају да заврше оно што су започели или пак пред познаницима и пријатељима помињу како имају проблеме и настоје да их реше. Велики део њих, пре но што покушају самоубиство, одлазе код личног лекара или неког другог медицинског специјалисте. Другим речима људи који имају висок ризик за самоубиство дају знаке упозорења.