Бављење лепим и примењеним уметностима, часови свирања неког музичког инструмента, певање и модерни плес – то је део активности обухваћених пројектом „Интеграција кроз уметност и знање“, намењеним избеглицама које су уточиште потражилe у нашој земљи. Ову иницијативу је покренула фондација „Мисија Спас“, а финансијска средства долазе из Програма за подршку невладиним организацијама у Бугарској и Финансијског механизма Европског економског простора 2009-2014. г.

Скепса и неповерење од стране бугарске јавности, потиштеност, фрустрација и породични конфликти, изазвани несигурношћу – то је део проблема са којима се суочавају избеглице, сматра Иводор Ковачев, оснивач фондације. „Када им помогнемо да се, макар и у туђој држави, осете као код куће, они више нису претња по наше друштво“, убеђен је он. Различите активности из тог пројекта изводе се у кампу у четврти „Овча купел“ и у културно-образовном центру који се зове „Дворац срећних људи“. Ангел Ковачев, који је постао популаран учешћем у музичком шоу-програму „Икс фактор“, води часове гитаре.

Шта га мотивише да помаже избеглицама:

Све више сам свестан да смо достигли виши степен сазнања онда када пружимо руку некоме коме је помоћ потребна, када пошаљемо макар и мали зрачак наде некоме ко је у невољи, када учинимо нешто што побуђује радост у очима других. Ето, то ме мотивише. Зато сам радо прихватио да се придружим пројекту. Мислио сам, како бих ја, са моје свега 22 године, могао да допрем до срца људи који долазе из далеких крајева света и имају друкчију веру, менталитет, језик?! Прихватио сам овај изазов јер добро знам да владам најуниверзалнијим језиком – језиком уметности који не зна за границе.

Да би се успешније интегрисале, избеглице посећују и курсеве бугарског језика - за децу и одрасле, семинаре о тржишту рада у Бугарској и другим земљама Европе, усвајају предузетничке и компјутерске вештине. Предвиђена је и професионална обука за собарице и шнајдерке. Пружају им се различити видови психолошке подршке. У породичним групама, рецимо, свако може да подели своје доживљаје и тешкоће са којима се суочава као и да добије емотивну потпору.

О циљној групи, којој су примерене све те активности, Иводор Ковачев каже:

У нашој групи има људи понајвише из Ирана и Авганистана. Истини за вољу, избеглицама из Ирана теже се одобрава азил у Бугарској. Питање је зашто. Можда зато што се тамо не води рат, па се због тога мисли да Иранци немају разлога да долазе овде. Скоро сваком иранском грађанину одбија се захтев за добијање азила, што није случај са Сиријцима који беже од рата у домовини. Али се при томе не узима у обзир да режим у Ирану прогања људе слободарског духа и демократичног размишљања. Реч је о судском гоњењу, па чак и стрпавању у затвор лица која не поштују статус кво. Зато су грађани Ирана, Авганистана и Нигерије свих узраста наша циљна група. Могу рећи да су то изузетно позитивни људи и ја сам се са њима зближио.

Адетуту Одубела-Онасања из Нигерије или Ади, како је зову из милоште у фондацији, је међу избеглицама које овде добијају подршку. Ова млада жена је педијатар, из домовине је побегла септембра 2013 г. због верских прогона. „Да бих спасла живот своје деце, решила сам да напустим Нигерију“, каже она. На жалост судбина је раставила њену породицу. Супруг са две старије ћерке се обрео у Великој Британији, док су Ади и млађа девојчица, која је тада имала само годину дана, стигле у Бугарску. Живела је у неколико прихватних кампова, а тренутно је смештена у избегличком  центру у софијском кварту „Овча купел“. Од 2013. до сада наставља се њен ход по мукама. Пошто јој је поступак за одобравање статуса избеглице обустављен, она је опет поднела захтев. У марту ове године одбијен јој је захтев за азил. Ади жели да се придружи својој породици у Великој Британији. „Знам да доста избеглица покушава да илегално оде из Бугарске, али ја не желим да прекршим закон“, каже она кроз сузе. Сада Ади рачуна на правну помоћ коју јој обезбеђује „Мисија – Спас“.

Она је захвална због подршке фондације:

Фондација ми стварно пуно помаже. Настанили су моју девојчицу у дечјем вртићу. Од њих добијам и одећу, свакодневне предмете - козметички прибор, па чак и храну. На почетку нам је Државна агенција за избеглице плаћала 65 лева месечно (око 33 евра), али више не добијамо ништа. Недостаје нам новац за голи живот. Из фондације мојој ћеркици обезбеђују све што јој треба у школи – храну, материјал за часове из уметности. Она иде и на часове плеса и певања – и све је потпуно бесплатно. Као и медицинска нега, лекови и свакодневни превоз од избегличког кампа у кварту „Овча купел“ до „Дворца срећних људи“. Молим се Богу да их све благослови и у свему помаже, да обистини њихове снове зато што су то људи велика срца.

Превела: Ана Андрејева 

Фотографије уступила „Мисија Спас“