Живо земљиште. Овако су Елица и Красимир назвали место, које су одабрали за свој дом. То је стара кућа од ћерпича, одн. непечене цигле са двориштем, довољно великим да би у њега стале све њихове маште. Млада породица машта о правим, непролазним стварима – да живе у додиру са природом, да је чувају, да деле са другима оно што знају и умеју, да стварају... Верују да су често пута „велике ствари резултат малих избора“.

Пре четири године одлучили су да напусте живот велеграда и да се пребаце на село. „Пре тога живели смо у Софији. Тамо смо стекли образовање, а онда смо се и запослили, засновали породицу. Међутим, уопште нам се није допало да живимо и бринемо о својој деци у урбаној средини престонице. Зато смо се преселили у мирније и зеленије место“, каже Елица.

Добра вест је да се све више Бугара опредељује за сеоску идилу. Рекордан број, преко 33.500 људи, одлучило се за ту промену у прошлој години, показује проучавање Асоцијације бугарских села. Занимљива је и чињеница да су преко половина њих људи активног узраста – између 18 и 45 година. Највеће занимање влада за сеоске куће са двориштима крај Бургаса, Пловдива и Благојевграда. Елица и Красимир су се определили за село Хотница надомак Великог Трнова. „Село је веома интересантно са историјске тачке гледишта. Овде је некад постојало трачко насеље, на тим просторима је пронађено и једно од најстаријих златних блага у Бугарској. Природа је невероватна, има и веома леп водопад“, каже Елица.

Они су уз помоћ пријатеља ремонтирали и доградили стару кућу од ћерпича искључиво природним материјалима: глином и сламом. „Осећај живети у таквој кући потпуно се разликује од живота у стану од бетонских монтажних елемената“, објашњава млада жена. Једно од њених омиљених занимања је да брине о њиховој малој башти и воћњаку:

„Боримо се за прехрамбену независност, дакле, трудимо се да сами гајимо воће и поврће, да би смо знали шта заправо конзумирамо. Желимо да у минималној мери интервенишемо на земљиште и околну средину. И ја и мој супруг верујемо да малим изборима које свакодневно чини свако од нас, мењамо ствари у једном или другом правцу. Није у реду да се тешимо закључцима као што је овај: „Ми смо Бугари такви, никада се нећемо поправити“. Тако је, нећемо се поправити ако сами нешто не предузмемо. Међу малим корацима које предузимамо је и тај да сакупљамо кишницу. а онда њоме заливамо поврће у башти. Имамо компостни WC, уопште настојимо да разумно користимо расположиве ресурсе. Органске отпатке компостирамо, а остале сепарирамо пре но што их избацимо.“

Осим еколошке хране коју желе да обезбеде својој породици, Елица и Красимир маштају да очувају чисте неке старе бугарске семенске сорте. „Све је мање људи који сами производе и чувају домаће сорте семена и садног материјала. Чак и старији људи у нашем селу навикли су да оду у продавницу и набаве нова, селектирана семена“, са жаљењем констатује млада жена. Управо зато је из њиховог круга пријатеља потекла идеја да створе Банку семена, односно Библиотеку семена за регион Великог Трнова. Шта она заправо представља и каква је идеја, објашњава Елица:

„На почетку идеја је била створити Банку семена, али смо схватили да је подухват исувише озбиљан исто као и захтеван. Због тога смо одлучили да направимо Библиотеку семена. Она ради као обична библиотека. Идеја је да скупимо семена која затим дајемо хранитељским породицама. Тамо се биљке узгајају пажљиво и са вештином, скупљају се њихова семена и враћају нама. То омогућује одржавање базе семена у Библиотеци. Јер ако имамо, например, сто семена сто биљних врста, не можемо да их физички репродукујемо. У процесу узгоја свака биљка поседује неке особине. Например, две врсте кукуруза не могу да се узгајају на малој површини, јер ће се узајамно опрашивати и нећемо добити чиста семена. За нас је све то важно, јер желимо да сачувамо семена која смо наследили од наших предака. Она су отпорнија и нису хибридна. Данас сорте које се продају у продавницама су претежно хибридне, а ускоро ће се нудити само ГМО.“

И пошто ова иницијатива тек себи крчи пут, за сада се у Библиотеци чувају семена свега педесетак врста биљака. „Скупљамо их из различитих места, од бака на селу“, објашњава Елица. Поред брига за своју децу и рада у врту, она воли да издваја нешто времена и за једну своју другу пасију. Направила је малу радњу за домаћи сапун на биљној основи.

„С обзиром на то да тражимо начине да не загађујемо природу и да на њу што је могуће мање утичемо негативно, схватила сам да могу да сама израђујем сапун - прича Ели. - Међутим, ми смо вегетаријанци и за мој сапун нисам желела да користим животињске масти. Тако да сам почела да правим сапун само од биљних масти. Основно користим уље од кокоса и сунцокрета и зејтин. Прво добијам биљни екстракт, онда додајем арому на бази етеричних уља. Сапун је максимално чист, без штетних боја и вештачких мириса.“

У Хотници има око 600 кућа, али свега 200 становника. Осим Елице и Красимира овде живе свега две-три млађе породице. Међутим, у селу постоји велика енглеска заједница. „Имамо пуно пријатеља међу њима. Чак смо формирали групу подршке“, каже млада жена. Признаје да јој велики град не фали. Недостају јој само другови који живе тамо, али одмах додаје: „Често путујемо, а и они нам долазе у госте. Осим тога постоји и интернет“. Светска мрежа није само могућност одржавати везу са људима, већ и за даљински рад, што пак решава проблем са незапосленошћу у малим насељима. Док се Елица у потпуности посветила деци и домаћинству, Красимир ради на различитим пројектима и на тај начин обезбеђује породични буџет. Млади мушкарац је орнитолог и врши мониторинг птица. „Посао му је веома занимљив и за мене, и за децу. Због тога често идемо са њим“, каже у закључку Елица.

Превод: Катарина Манолова, Александра Ливен

Фотографије из личне архиве