Научници, глумци, музичари и песници су међу пријатељима круга „Грација и гравитација“. Њихови састанци личе на редак космички феномен који се заувек памти. Ове године они су се поново окупили у спомен-кући истакнутог бугарског композитора с почетка 20. века Панча Владигерова у Софији. Повод су били традиционални празници културе које је у мају организовала најстарија високошколска установа у Бугарској – Софијски универзитет „Свети Климент Охридски“.

Идеја о одржавању серије састанака под називом „Грација и гравитација“ није од јуче. И научници и песници кажу да су у искушењу да учествују у њима јер им омогућавају близак контакт са упућеном и неупућеном публиком. „Када се говори научним чињеницама и представљају открића у астрономији, неупућени само делимично разумеју оно о чему говоре људи коjи се баве тиме, а све остало се додатно обликује у њиховим представама“, каже доц. Петко Недјалков, шеф Катедре за астрономију Софијског универзитета.

Сваке године доц. Недјалков проширује круг „Грација и гравитација“ новим учесницима, углавном ствараоцима из области поезије и музике. Најмлађи међу њима је Илијан Метев, познат као редитељ документарног филма „Последња амбулантна кола Софије“, који је освојио неколико међународних награда. Он је на састанак Круга дошао са виолином и изненадио присутне емотивним извођењем Бетовенове „Пролећне сонате“ (Соната за виолину и клавир бр. 5). Ова узвишена музика изазвала је дискусију међу професорима астрономије са којима је Илијан Метев поделио своје искрене мисли о утицају стваралаштва великог композитора на њега самог:

Код Бетовена постоји савршена равнотежа интелекта и осећања која се ствара, рецимо, кроз смисао за динамику и ритам. На неким местима композитор као да каже извођачу како да свира, да осећање не изражава до краја. Тако се стварају оне фине нијансе емоција које носе набој креативности и инспирације. Свирање виолине је мој начин комуникације са публиком. Музика је најчистија уметност која нас уздиже изнад земаљских брига и недаћа, осећања, мера и видика и приближава звездама. Мој највећи успех несумњиво су филмови, али тамо ми недостаје непосредан емотивни контакт са публиком. А када свирам, улазим у дијалог са људима, чак осећам како они утичу на моје извођење.

Касније се дискусија на састанку круга „Грација и гравитација“ са поља музике пренела на поље поезије. Овде је мајстор рима из Хаскова Рајчо Русев, са уметничким надимком Рајсон, у свом елементу. Скромно каже да себе не сматра песником, али истина је да када рецитује своје стихове, људи га занесено слушају. Речи су као небеска светила – потребно је пуно рада и истрајности да би биле дешифроване и распоређене у сложеном поетском систему. Таква је отприлике филозофија Рајча Русева. Он је по занимању криптограф, поставио је шифре за заштиту база података различитих установа. Интересује се за значајна открића у области астрономије, а контакти са научницима му доносе радост и инспирацију. Недавно је на такмичењу „Поезија близу звезда“, одржаном на врху Рожен, Рајсон добио прво признање за своје стваралаштво.

Моје пријатељство са научницима почело је поезијом. Захвалан сам што сам их упознао. Они су велике ерудите, али и људи топлог срца. Постоје астрономске чињенице и питања на која и сам тражим одговоре. Једно од њих је: ако је васиона бескрајна, зашто је онда из свемира, помоћу телескопа и сонди, видљиво само 4 одсто претпостављеног света. Ми смо један мали делић свемира, у којем постоји и другачија врста разума који само наговештава о себи. Надахнуће не долази свише, већ је плод напорног рада и жеље. Кажу да је садашње време у којем живимо, лишено духовности, али то није тако. Код нас има добрих и мудрих људи, али ми нажалост, дајемо предност недуховним људима. Снажно ме је импресионирао натпис на једној старој чесми у планини Родопи: „Ђаво седи на парама“. Ја се питам ком господару служимо и клањамо се у нашем свету? Чини ми се да су то паре, што значи да смо сами изабрали ђавола за свог господара и да је он међу свима нама. У сваком случају, вреди размислити о томе, зар не?

Превела: Марина Бекријева