„…Како сам те мрзео, ненавидео, презирао!...
Али те једног дана случајно видех у болници затвора – поред кревета твог блудног сина, кога је закон осудио, а друштво одбацило.
Свог у ранама и гнојним чиревима - напуштеног, самог.
Пала си у несвест поред њега.
Сузама си умивала ране, љубила унакажено лице, проклињала земљу и небо.
И разумех те, опростих ти све и клекох поред тебе”.
Овако се завршава приповетка „Жена” Георгија Стаматова. 9. новембра 1942. г. Бугарска је изгубила једног од својих истакнутих писаца – мајстора приповетке, као што су „Мали Содома”, чији јунаци продају своје идеале за материјално благостање и „Паладини” – о успону и паду талента. 9. новембра 2015. скоро нико се није сетио Стаматова. Некада популаран, данас је он познат само уском кругу бугарских читалаца, а у наставне програме бугарског језика и књижевности за основне и средње школе није ушао. Кључ свега тога налазимо у мисли једног другог познатог ствараоца из ХХ века – песника и преводиоца Атанаса Далчева, који је у ствари такође мало познат широкој јавности: „Сваки стил је компромис између индивидуалних и општеприхваћених изражајних облика. Ако су у њему заступљени само први, он ризикује да остане недоступан. Ако ли је он ограничен само на оне друге, онда је то шаблон, а не стил.”. Код Георгија Стаматова имамо прву варијанту. Он се не уклапа у традиционалну структуру приче и традиционални начин приповедања. Његов језик је оштар, а понекад чак циничан. Односи се са иронијом према људским манама, која каткад прелази у сарказам, а није му стран ни песимизам. Стаматов је рођен у Тираспољу, у Молдавији, 25. маја 1869., а у Бугарску се доселио 1882. године. До краја својих земаљских дана говорио је са руским нагласком. Специфичан је облик његовог текста – скоро свака реченица је у новом реду. На тај начин аутор придаје додатну динамику радњи. Служи се јасним и кратким, афористичким фразама, без сувишних елемената. Његове приповетке одликују се дубоким психологизмом ликова. Однос према свету око себе изражава отворено и поштено, али и помало заједљиво, због својих животних недаћа. „Ствари и лица називао је њиховим правим именима и увек је свима говорио у очи. Због тога је за оне којима није имао шта лепо рећи био нежељени саговорник којег су се плашили”, - написао је о Георгију Стаматову књижевни критичар и његов савременик приповедач Иван Мешеков.
Његови савременици га описују као писца коме ниједан уредник или критичар није смео препоручивати нити сижее, нити мотиве, а још мање уносити исправке у његов текст.
Снажан утисак на стваралаштво Стаматова имао је његов приватни живот. Завршио је војну школу и служио је као официр, а затим је студирао право, након чега је по дипломирању радио као судија. Многе теме његових приповетки везане су за те две његове професије. О његовом раду као судије, као и о његовој личности сазнајемо из сећања писца Владимира Пољанова која се чувају у тонском архиву БНР:
„У граду је почињено убиство. Убица је ухапшен и биће му суђено. Судија је Георги Стаматов. Уочи судског претреса он је добио писмо. Писао му онај чији су људи починили кривично дело и који управља градом и држи све конце у рукама, не обазирајући се на закон и градску власт. Он наређује судији да заташка предмет и обустави поступак. Следећег дана у препуној судници Стаматов се није поколебао. Прочитао је присутнима дотично писмо и мада су му претили убиством рекао је: Претрес може да започне.”
Друга главна тема стваралаштва Георгија Стаматова је однос између мушкарца и жене, кроз призму недаћа у његовом приватном животу. Он је тешко доживео растанак са својом супругом Вером, која га је напустила да би живела са бугарским друштвеним радником и политичарем Јанком Саказовим. У ствари, након што је писац сазнао о њиховој љубавној причи, лично је одвео Веру код њеног изабраника. Међутим, управо Вера биће та која ће у последњим годинама његовог живота бринути о њему. Његова једина ћерка Досја је извршила самоубиство, а на столу Стаматова увек ће се налазити њен портрет. Својим гостима ће једноставно говорити: „То је моја ћерка”, не залазећи у детаље. Такав је био приватни живот писца – пун драматизма који је инспирисао упечатљиве приповетке бугарске књижевности.
Превод: Албена Џерманова
Факултет ликовних уметности Великотрновског универзитета „Св. Ћирило и Методије“ обележава 50 година постојања изложбом која обједињује дипломске радове студената и дела активних професора универзитета из старе бугарске престонице. Ова изложба..
Нови документарни филм новинара Бугарске националне телевизије (БНТ) Бојка Василева под називом „Мајке“, посвећен геноциду у Сребреници из 1995. године, изазвао је велику пажњу током дискусије у француском граду Рену. Овај догађај је организован у..
Прича као филмска – често кажемо када чујемо невероватну животну судбину или заплет који би лако могао да буде део филмског сценарија. Ипак, управо филм, модерном, дигитално зависном човеку, који магичне светове књига на хартији заборавља на дну неке..