Од давнина је град Тутракан повезан са рибарством. Добри услови за риболов на Дунаву и барама у околини доприносили су процвату насеља током година. Према археолошким налазима, риболов је на овим просторима познат још из старог каменог доба, 8 хиљада година пре нове ере. И у нашим данима неке породице из Тутракана живе од риболова. У Музеју Дунавског риболова и изградње чамаца чувају се многа сведочанства повезана са риболовом и градњом чамаца у Тутракану. Није случајно што мештани слове за најбоље рибаре и градитеље чамаца на доњем току Дунава. Музеј је створен пре 40 година, а његова збирка се стално обогаћује новим налазима и документима који су остали од рибара. Експозиција је смештена у седам сала, а сви експонати поређани су по хронолошком реду што омогућава да се пропрати развој риболовне опреме и технике – од древности до наших дана. Само овде се могу видети удице од кости и бакра, глинени тегови за мреже, свакојаке мреже направљене од биљних влакана итд.


„Музеј риболова и изградње чамаца је једини те врсте у Европи, а у целини је посвећен овим древним људским занимањима“ – тврди Величко Атанасов, кустос музеја у Тутракану и велики љубитељ риболова, чамаца и рибарских мрежа.

„Сваке године музеј привлачи велики број туриста, а укључен и на листу 100 националних туристичких објеката у Бугарској. Често долазе и људи из других подунавских градова и причају нам о својим традицијама у рибарству. Туристи постају наши сарадници, информације које од њих добијамо укључујемо у наш архив. Тренутно имамо преко 1.800 експоната које вреди видети. По мени,  интересовање представља мали уређај који издаје звук који имитира звук сома за време мреста. Кад га чују, крупне рибе се дужу ка површини и лако могу бити уловљене. Код нас се може видети древна рибарска опрема каква је, рецимо, тзв. мрежа „орије“. Однедавно млади рибари из нашег града користе тај модел да би направили такву мрежу. За њу је карактеристично то што се креће испод чамца, а када се рибе дигну са дна, лако упадају у њу. Музеј располаже документарним материјалом о најраспрострањенијим начинима риболова у бугарском току реке. Сале су опремљене видео-екранима и посебним телефоном. Ако посетилац дигне слушалицу чуће аутентичне приче најстаријег рибара у граду који је имао срећу да три пута улови „златну рибицу“. Тако називамо јесетре и моруне, од чије се икре прави црни кавијар. Иначе познато је да су ове рибе веома укусне и драгоцене. Данас се јесетра и моруна скоро не појављују у Дунаву, а њихов излов је трајно забрањен. Можемо се похвалити и једном макетом "пловеће воденице". Такве воденице су постојале у граду пре 100 година.


Некада су људи за млевење жита користили млинове које покреће ветар, али Тутракан се налази у подручју без ветра. Зато су градитељи чамаца изумели "пловеће воденице" које су имале платформу брода, усидраване су у заливу реке, а за покретање точка користила се снага водног тока. Према подацима локалних становника, почетком прошлог века у околини Тутракана је постојало 25 "пловећих воденица". Знатан део њих уништиле су ледене санте на Дунаву, а друге су спаљене тако да до наших дана није достигао ниједан примерак тих воденица. Данас посетиоци могу да виде макету која приказује технологију млевења жита коју су користили наши преци“ – каже Величко Атанасов.

Превод: Албена Џерманова