Ево неких исечака из чланака који су критичари написали о њему:

„Продуховљено лице, очи – као да говоре – понекад се у њима огледа толики низ мука и невоља, понекад је оштрог, леденог погледа, а исте те очи су жестоке или превртљиве и лукаве.... И тада зазвонио би његов глас, широког дијапазона и посебног колоритета. Ђузелев на сцени не плени само својим певањем, већ својом глумом, дубоком емотивном енергијом. Он креира несвакидашње јунаке, дочарава неуобичајене емоције. Посебно упамтљиви су његови гестови – експресивни, суптилни или стидљиви, изазовни или опраштајући. Увек пуни енергије они представљају испољавање његовог елегантног и уједно прецизног духа, придајући савршенство сценском наступу, а његове ликове чине заокруженим психолошким ентитетима.“

Никола од детињства живи са музиком и цртањем. Било му је 11 година када му је поверена главна улога у оперској представи "Мали виолиниста" у родном граду Павликенију. У својим младалачким годинама веровао је да ће постати славни сликар, ненадмашни певач или будући нови Паганини. Ево шта се он сећа о свом првом додиру са музиком:

Мој отац је волео да свира виолину. Био је самоук , свирао је позната дела Моцарта, Бетовена, Бокеринија. Одвео ме је код једног нашег суграђанина који је стицајем околности остао да живи у нашем градићу и предавао музику. Ишао сам на часове музике код њега са великим задовољством, али као и свако друго дете, бојао сам се да ме не преоптерети нечим што ми не би било пријатно. Срце те вуче према музици, виолина као да те призива да засвираш, али се одједном испоставља да је она незгодан инструмент за који мораш да истрошиш много више времена него за неки други.

Када му је било 15 година Ђузелев је први пут чуо монолог Бориса из опере „Борис Годунов“ Мусоргског и остао снажно заплењен оперском музиком. Годинама касније када су га питали зашто му је монолог Бориса оставио толико јак утисак, он је одговорио:

Импресонирала ме је сама мелодија, иначе ја тада нисам био у стању да разазнам речи. Ово уздизање гласа, као да полеће! Али као што сам већ рекао то се могло догодити, а могло се и не догодити, али вероватно ја бих се опет определио за пут оперског певача.

Породица Ђузелевих се доселила у Софију, Никола је наставио са певањем, свирањем и цртањем. Успешно је положио пријемни испит за упис на одсек за сликарство на Ликовној академији у Софији где се посебно истакао као јарки таленат и добар у сликању. Године 1960. пошто је дипломирао са одличним успехом Ликовну академију, он је прихватио предлог да потпише уговор о раду у Берлину. Сусрет са оперским певачем и музичким педагогом Христом Брмбаровим међутим је променио његову одлуку. Брмбаров је открио не само његов, већ и таленат других прослављених певача: Гене Димитрове, Николаја Ђаурова и Арона Аронова. Ђузелев је решио да остане у Бугарској и да се школује код Брмбарова.

У јуну 1961. г. дебитовао је на сцени Софијске опере у улози Тимура из опере „Турандот“ Пучинија. 1962. г. освојио је златну медаљу на Међународном фестивалу омладине у Хелсинкију. Каже да га је управо та награда мотивисала да настави путем професионалног певача. Године 1963. постао је добитник Прве награде и златне медаље Другог међународног такмичења младих оперских певача у Софији. Овај успех је дошао после само две сезоне на професионалној сцени.

Никола Ђузелев је постао један од најтраженијих оперских певача. Наступао је на престижним сценама у Европи, Северној и Јужној Америци, Јапану: Ла Скали у Милану, театру Сан Карло у Напуљу, Штатсопери у Бечу, Штатсопери у Берлину, Ковент Гардену у Лондону, у париској Гранд Опери, Бољшом театру у Москви, Метрополитен опери у Њујорку, театру Колон у Буенос Аиресу и многим другим.

При крају своје дуге уметничке каријере он је већ био одиграо више од 70 улога из руских, италијанских, француских и немачких опера. Једна од његових најзапаженијих партија је та Бориса из опере Мусоргског „Борис Годунов”.

Превела: Ана Андрејева