Село Граматиково је на подручју Хасекије, области у планини Странџа. Овде живе Рупци, етничка група која насељава подручје Родопа и западне Тракије. Музички стил Рупаца се одликује по богатој орнаментици, која се посебно истиче у споријим мелодијама. Петко Нанчев је један од мајстора који су сачували аутохтоно рупчанско певање. Нанчев потиче из музичке породице. Назвали су га по деди који се такође звао Петко Нанчев и који је словио за најбољег кавалисту у Хасекији. Сећа се првог издања Националног сабора „Странџа пева“ које је одржано у Граматикову 1960, на коме је Петко са непуних десет година био најмлађи учесник. Уследиле су награде са националних и регионалних сабора и натпевавања. Песме је научио од своје мајке, од које је наследио и љубав према обичајима и обредима, а у току година Петко је допунио своје знање:

„Странџанска песма и обреди носе своје поруке још из доба Трачана, прича он. На овим просторима су живеле разне цивилизације остављајући трагове свог постојања, али су лепота и наслеђе тракијске културе ипак оно што чини овај крај посебним. Чак и после примања хришћанства као званичне религије (средином 9. века) код нас су се и даље изводили пагански обичаји. Јарки примери тога су плесни ритуал нестинарство и Јаниво буле (како се у овом крају зове Ивањдан којим се 24. јуна обележава рођење светог Јована Крститеља). Некада је живот мештана пролазио у песми – од рођења до смрти. Почев од коледарских песама и оних које се певају за столом до песама које су се изводиле на Јордановдан и Ивањдан. Посебно занимљив је циклус песама које су се певале током Ускршњег поста, када су иначе забрањена венчања и крштења. Код нас се изводе и пролећне песме које прате типично странџански обичај филек (игре које су млади људи изводили за време Ускршњег поста). Имамо и песме које су се изводиле приликом окопавања усева кукуруза, за време жетве и вршидбе, а на јесен су се певале прелске песме."

Странџа је приступачна и лако доступна свим љубитељима природе планина. Њена несвакидашња лепота је обавијена велом мистике која неодољиво привлачи. Фолклористи признају да је странџанска музика део архитектонике планине. Заклопите очи и замислите све живописне призоре о којима нам је испричао Петко Нанчев:

„Више од 40 година сам био део система за очување и заштиту шума. Пре тога сам пуно времена проводио у друштву мог деде који је имао читлук на обали реке Велека, месту надалеко познатом по својој лепоти и богатству биљног света. У Странџи има преко 35 врста зимзелених биљки, неке од којих су угрожени реликти из периода терцијара.

Међу њима је Rhododendron ponticum, познат као странџански рододендрон, врста зимзелене жбуњасте биљке која је постала симбол ове планине. Богата флора привлачи туристе који поред лепих призора могу да уживају и у старим црквама, локалним знаменитостима. Једна од најстаријих – црква светог Луке, има више од 300 година, налази се у једном суседном селу. Црква је укопана у земљу, јер Турци нису дозвољавали да православни храмови буду упадљиви. Овај крај је познат и по трачким светилиштима. Једно од најпосећенијих је Ендипаска где испод стене извире извор лековите воде. Соларни прстенови и водопад у месту Докузак код села Стоилово представљају јединствен призор који ће вам остати у сећању. Место Влахов дол у атару села Граматиково, пак, сматра се родним местом нестинара (плесача по жеравици). Последње недеље у мају на том месту се окупљају људи из пет нестинарских села: Граматиково, Сливарово, Блгари, Кондолово, Кости. Изводи се ватрени плес или ход по жеравици. Не могу ни да замислим живот без планине, а песме и обичаји испуњавају мој живот.“

Петко Нанчев је убеђен да традиције треба преносити с генерације на генерацију. „Старији чувари колективног памћења треба да учине све што је могуће да би традиција опстала. Недопустиво је, грехота је да изгубимо ово благо,“ рекао је он и додао да кад год се сретне са младим извођачима, увек тежи да им странџанску песму представи у њеном изворном облику.

Превела: Ајтјан Делихјусеинова