Блажени су непорочни на путу, који ходе по закону Господњем.
Блажени су они који испитују сведочанства Његова и свим срцем траже Га.
Јер они, што чине безакоње, они не иду путевима Његовим!
Псалам 118.1-3
У тешким временима транзиције, која код нас траје већ 26 година, све чешће улазимо у храм Божји: у потрази за надом у животу, да бисмо се помолили за здравље или једноставно зато што сви тако раде и тако треба, али веома ретко како бисмо се сусрели и разговарали с Богом. Да ли данас у цркву идемо као што смо некад ишли на митинге? Колико су Бугари побожни и да ли се у храм иде једино из помодарства? Ова и друга питања поставили смо Стојану Чиликову, свештенику Софијског храма Светог великомученика Георгија Победоносца:
„Рекао бих да сте донекле у праву. Након пада комунизма у цркву су почели долазити људи свих узраста. Али проблем је у томе да се пропуштене године не могу надокнадити. Данас Бугари у цркву најмасовније иду током празника. По мени, свако носи веру у својој души, али је она као дар од Бога који је човек добио, али је није разоткрио. Треба да сачекамо да прођу године и да се смене генерације како би црква почела нормално функционисати.“
Али није социјализам једини кривац за данашњи однос Бугара према вери. Зар вера није нешто што човек носи у себи без обзира на конјунктуру? Током петовековне владавине Турака управо нам је вера помогла да опстанемо као народ.
„Пет векова под Турцима је такође имало своје последице. У том периоду имамо мученике за веру, али је било и таквих који су је променили, прекинуте су традиције, изгубили смо самопоуздање. Комунизам је додатно, оштро прекинуо везу човека са црквом, јер су у то време „Бог,“ „вера,“ „црква“ забрањени појмови, каже свештеник Чиликов. – Почетком владавине социјалиста многи свештеници су послати у концентрационе логоре, почело је гоњење Цркве. Људи су се бојали да у храм долазе за Божић, Ускрс, због чега су многе генерације Бугара одрасле без Бога. Волео бих да млади људи изблиза упознају Христа и његов живот. И тако ће у себи изградити хришћанске врлине, криминал ће се смањити. Сваки човек, а отуда и цела нација, кренуће у бољем правцу.“
Вера Бугара је по правилу специфичнија. Она се практично креће између хришћанства, његове интерпретације и сујеверја. Сусрети са људима су свештенику Чиликову показали да већина њих заиста носи Бога у себи, а искрени атеисти чине сасвим мали део њих. „Али се вера не може разоткрити, све док човек не види Спаситеља лицем к лицу. Бугари као да су помало стидљиви када је у питању вера. Они неће да се опусте и препусте вери, да отворе себе према Богу и да почну да се моле. Стога се појавило нешто што је далеко ближе сујеверју и симулацији неке вере у „нешто,“ него у личност Бога,“ прича свештеник. Он је убеђен да ће општење с Богом, разумевање и примена Божјих речи учинити човека светим, тако се у њему изграђују хришћанске врлине. „Јер савремени човек ставља на пиједестал свој егоизам, себељубље и частољубље, наставља Стојан Чиликов. – Док хришћанство има другу тачку ослонца – љубав или: воли свог ближњег као самог себе и буди спреман да се жртвујеш за њега.“ Ове врлине данас не постоје у бугарском друштву, убеђен је свештеник Чиликов. „Ствари су повезане, тврди он. – Кад човек верује, он се моли, а из молитве се рађа љубав према Богу и ближњем. Мало је оних, не само у Бугарској, већ у целом савременом свету, који су се дубински посветили вери и живе према њој.“ Ту је свештеник навео пример који веома добро илуструје актуелну ситуацију у земљи: „Има људи који ретко долазе у храм Божји, једино на велике празнике. Они улазе само да би запалили свећу. Код тих људи не видимо дубоко општење о којем вам причам. Кад их питам да ли су верници, они обично одговарају „Јесте, верници смо.“ А на питање „Да ли се молите?“ понекад добијам чудан одговор: „Ајде да не претерујемо!“, што значи да је по њима молитва верника својеврсни фундаментализам, одлазак у крајност. Дакле, ствари су се, по мени, умногоме промениле. Поглед на свет савременог човека није хришћански. Стога су се и хришћанске вредности у друштву побркале.“
Шта треба да урадимо како би се променио начин мишљења и вратиле вредности?
„Као прво се морамо променити ми – пастири, да живимо хришћанским животом, убеђен је свештеник Стојан Чиликов. – Као друго треба да почнемо са катихизацијом људи, да интензивирамо свој рад с њима. То је и разлог да инсистирамо на увођењу веронауке у школе. Потребно је да се отворе и недељне школе при храмовима, као што је у свакој нормалној држави. Веома је мали број недељних школа при бугарским храмовима.“
Превела: Ајтјан Делихјусеинова
Бугарска православна црква 26. о ктобра слави успомену на светог великомученика Димитрија Солунског, који се сматра једним од највећих светитеља у Православљу. У нашој традицији, његово име се везује за обнову Другог бугарског царства током XII..
Мало Трново данас обележава 111 година од ослобођења. У овом граду је 25. октобра 1913. године мешовита бугарско-турска комисија потписала документ којим је град са околним насељима припојен Бугарском Царству. Потписници са бугарске стране били су..
Гроб особе која је после смрти била подвргнута ритуалу против вампира откривен је приликом археолошких ископавања на Перперикону, рекао је за БТА руоводилац истраживања проф. Николај Овчаров. Гроб је пронађен међу скоро 250 откопаних гробова и..