Пре 50 година, 26. јуна у граду Русе је отворен Национални музеј саобраћаја и комуникација. Он се налази у згради прве железничке станице код нас. Поводом годишњице Музеја Златина Стефанова, стручњак за традиције и туризам у Бугарским државним железницама прича о настанку и развоју железница код нас.  

Која је прва железничка пруга у Бугарској?

- За изградњу прве пруге на савременом поднебљу Бугарске било је задужено друштво браће Баркли. Она је повезивала Русе и Варну. Уговор је потписан у октобру 1863. године, а почетак железничког грађевинарства на територији Бугарске стављен је 21. маја 1864. године. Две године касније, 7. новембра 1866. кренуо је први воз првом железничком пругом на бугарском поднебљу. Градило се истовремено са речног и морског града, што пак је погодовало развоју насеља поред којих је пролазила пруга и посебно проширењу речне и морске луке у Русеу и Варни.

Каква је веза са бугарским железницама наших истакнутих револуционара и бораца за ослобођење Бугарске од турског ропства Тодора Каблешкова, Захарија Стојанова, Илариона Драгостинова и Георгија Икономова?

- Почеци железничког грађевинарства у пределима Османског царства поклопили су се са првим корацима борбе бугарског народа за ослобођење. Васил Левски, идеолог и организатор наше националне револуције, подстакнуо је чланове револуционарних комитета да учествују у изградњи, а касније и у управљању железницама, како би их касније користили у своје сврхе. То је и историјско објашњење чињенице да су многи руководиоци Априлског устанка из 1876. г. били железничари. Тодор Каблешков је био начелник станице у Белову, Захарије Стојанов – станице у Симеоновграду, Иларион Драгостинов је радио као телеграфиста на железничкој станици у Русеу, а Георги Икономов је био скретничар на станицама у Русеу, Симеоновграду и Једрену. 

Какву је улогу играо железнички саобраћај после Ослобођења 1878. г., који су били планови бугарских власти у погледу нових железничких артерија?

- После Ослобођења људи су били свесни да сносе историјску одговорност и утемељују железничку политику младе Бугарске. Као прво да мрежа обухвати све делове земље, и, као друго, железнице да буду државне. На тим начелима напорно је радила влада Петка Каравелова. Управо он је поднео и први нацрт Закона о гвозденим путевима, који је усвојен 18. фебруара 1885. године. Сходно њему железнице постају власништво државе, граде се одлуком Народног собрања, а експлоатира их држава. Тако су, у ствари, основане Бугарске државне железнице. Одмах је започела и изградња пруге Цариброд-Софија-Вакарел којом је руководила домаћа екипа инжењера Ивана Гроздева. То је прва пруга коју су градили и експлоатирали Бугари. Деоница дуга 106 километара је завршена 23. јуна 1888. године. Исте године тадашњи председник владе Стефан Стамболов је начинио неуспешне кораке у циљу споразумне експлоатације већ изграђене и активне приватне пруге предузетника Виталиса од Вакарела до Белова од стране државе. После неуспеха, Стамболов је буквално запленио пругу, снагом протерао чиновнике и већ истога дана пустио воз са бугарским особљем. То се десило 1. августа 1888. године. Тако је формирана и железничка веза Цариброд-Софија-Белово, која је ускоро постала део међународног саобраћања.  

Данас се прошлост железница на нашем поднебљу огледа у три музејске збирке у граду Русе. „Стара станица“ представља важне моменте развоја железничког саобраћаја код нас и везу са бродарењем Дунавом. „Парк-музеј“ пак окупља возне композиције из средине XIXи првих деценија ХХ века, теретне и специјализоване вагоне. Најдивнија је колекција „Салон-вагон“ – то су јединствени дворски возови којим су путовали султан Абдул Азис, бугарски монарси Александар Батенберг, Фердинанд, Борис Трећи.

Данас су реконструисане четири парне локомотиве за нормални колосек. Постoји и једна за узани која саобраћа линијом Септември-Добриниште. Софија такође има парну локомотиву, произведену 1941. године у Немачкој. Она се кретала брзином од 120 километара на сат, што је чини једном од најбржих парних локомотива у историји домаћих железница. Друга њена сестра конструисана је 1942. године, опет у Немачкој и добила је надимак „баба Меца“, јер је била најмоћнија у своје доба. Рестаурирана је прошле године и сада радује туристе који воле ретро-вожњу.  

Превод: Александра Ливен

Фотографије: Национални музеј саобраћаја и комуникација