Успење Пресвете Богородице, које православни верници славе 15, односно 28. августа, највећи је празник посвећен Мајци Божјој. Сваке године на тај дан у храмове и манастире подигнуте у славу и част Богородице хрле верници, млади и стари људи који долазе у нади да ће ту наћи помоћ и исцељење. Једна од тих светиња је Драгалевски манастир Пресвете Богородице Витошке који је од престонице удаљен свега девет километара, а био је главни манастир Софијске Свете горе. Некадашње средиште књижевне школе (16-17. век) и битан центар национално-ослободилачке борбе Бугара (19. век), данас манастир у Драгалевцима наставља да привлачи вернике, љубитеље историје и туристе.

Радним данима овде влада тишина. Млада монахиња продаје свеће у цркви манастира. Група бојажљивих малишана ушла је у храм, а монахиња их је са осмехом на лицу замолила да скину капе. По изласку сам их упитала која је Божја Мајка:

„Богородица је мајка Исуса Христа,“ одговорила је седмогодишња Јоана.

А знају ли нешто о месту на коме се налазе?

„Први пут долазим овде и драго ми је што сам дошла, веома ми се допало, каже са осмехом Ема. „Лепо место,“ надовезује се Данијел на Емине речи. „Ово је место где можеш да запалиш свећу. Ја, рецимо, увек палим свећу и молим се за здравље моје породице,“ одговара Михаила. „Мали су, имају тек по 7-8 година, али много тога знају,“ објашњава њихов руководилац Николај Асенов. „Дошли смо у храм како бисмо децу упознали са хришћанством. Планирамо обилазак манастира, имаће прилике да чују више појединости о настанку и развоју светиње и надам се да ће на крају дана бити задовољни знањем које су стекли. Било би лепо да своје утиске поделе са друговима,“ рекао је г. Асенов и додао:

„Мислим да је од виталног значаја обратити пажњу духовном стасавању младог нараштаја. Већ десет година сам руководилац и приметио сам да млади немају поштовања, нити верују у Бога. А ова питања треба размотрити и укључити не само у наставне програме, већ је потребно да се први темељи положе још у породици.“

Питали смо архимандрита Алексија, свештеника Драгалевског манастира, за овај велики хришћански празник, за људе који долазе на тај дан у манастир и чуда која је створила Божја Мајка:

„Она је прва која се Богу помолила за спасење људи. У њу се уздамо да ће нас бранити и штити. Она, као мајка, као људско биће и као жена зна колико је тежак живот, а ми верујемо да ће наше молитве бити услишене и она ће се одазвати нашим молбама, јер она зна како је када ти је дете болесно или пати. Славимо Успење Пресвете Богородице јер је она предала свој дух у руке Спаситеља. Обележавамо га свечано, организују се многи сабори у њену част, али су нам и на тај дан, нажалост, богате трпезе и весеље у првом плану, а оно духовно скоро и да се не види, али га ипак има, хвала Богу. Пуно људи долази ујутро, на Свету литургију, за причешће. То су верници који су постили и исповедали грехе како би очистили своју душу. Исто је кад после дугог и тешког путовања човек уђе у прохладну реку. Долазе свакојаки људи, читаве породице. Понекад у храм улази једино мајка са децом, а отац чека испред…“

Питам се где нам је православна вера? Иста та која нас је кроз векове очувала као народ, која је љубоморно неговала наше традиције и језик, славну историју наших предака. Некадашња огњишта бугарског духа, неосвојива утврђења вере, данас бугарски манастири чувају у тишини нашу духовну прошлост у борби против материјалне данашњице.

„Бугарин, у ствари, никад није губио веру да бисмо причали о њеном враћању, каже архимандрит Алексије. „Људи су једноставно били повучени у себе, што не значи да нису неговали своју веру. Немојмо заборавити да је васпитање изузетно битна ствар која је дело породице, а не школе. Школа учи, а породица васпитава. Деца се угледају на родитеље. Немогуће је да добро дрво роди лоше плодове. Тако да, што је већи број разумних родитеља, то ће већи бити и број разумне деце.“

Јесте, вера је у нама, чувамо је у најскривенијим дубинама душе. Разапета између цркве и живота, у вечитој потрази за истином ван сујеверја и догми она тихо корача у храм како би нашла спас.