При првом сусрету са његовим сликама гледаћете нетремице уплашени да ће све нестати ако трепнете очима, да ће испарити као фатаморгана која се јавља у врелим летњим данима. Као да идеш пољем којим се разлије жетелачка песма чији звуци употпуњују лик жене. Жена је стављена на пиједестал на акварелима Љубена Пашкулског на којима у хармонији коегзистирају прошлост и традиционална култура, ренесанса и савремено доба. Жена са уснама попут тек процвале руже и очима попут два бистра кладенца у којима се огледа људска душа пуна доброте и свет у свом пуном сјају. Понекад се у њима огледа и туга, то су тренуци кад тама прогута светлост. Али је све то део слике живота. А шта је заправо светлост?
„Светлост је додатак тами. Светла и тамна страна су међусобно повезане. Не постоји светлост без таме. Ако имамо дан, имамо и ноћ. Али је светлост оличење божанственог. Бог се свим снагама трудио да унесе светлост у људске душе. Она им улива снагу и даје смисао њиховом постојању. Тама је нешто чега се човек боји. Како би побегао од ње човек сам ствара светлост коју носи у души, у свему чиме се бави. Тежња за светлошћу је природна. Негативизам подстиче мрачне мисли,“ објашњава сликар Љубен Пашкулски који нас позива да се у потрази за светлошћу окренемо себи. „Људи обично мисле да су проблеми нешто што долази споља. Али су проблеми у нама. Дакле, да бисте решили један проблем, морате да се окренете себи,“ каже уметник. „Треба да схватимо да је живот леп. Да је живот светао. Може напољу да пада киша или да почиње олуја, али кад на живот гледаш са позитивне стране, ти и не примећујеш све те буре и потресе. Елиминишеш их. У томе је поента – да човек буде устројен тако да у души буде срећан, да неутралише све што је лоше и привлачи добро.“
Љубен Пашкулски каже да је рођен на благу и то није нека метафора. Сликар је на овај свет дошао 1936. године у селу Рогозен, северозападна Бугарска, у којем је пронађено највеће трачко благо. О свом првом сусрету са уметношћу је Љубен Пашкулски рекао:
„Почео сам да сликам још у детињству. Кичице сам правио од слојевитог папира и цртао воденим бојама. Човек може да црта прстима, устима, носом… Није битно чиме ћеш се служити, већ како се осећаш, твоја душа, срце.“ По завршетку Националне школе лепих уметности, Љубен Пашкулски наставља своје школовање на Националној уметничкој академији у класи проф. Александра Поплилова. На почетку црта карикатуре за новине и часописе, затим ради илустрације књига, а у каснијој етапи се почео бавити монументалном пластиком. Пашкулски је добио орден „Ћирила и Методија“ за заслуге у развоју бугарске уметности у 20. столећу. Поред Бугарске сликар је изложбе приређивао у Холандији, Великој Британији, Португалији, Белгији, САД. О томе зашто се определио за акварел, Љубен Пашкулски је поделио да некада као сиромашан младић, у годинама студија, није имао новца за уљане боје:
„Водене боје сам открио као дете. Јефтиније су. Наравно, знао сам да је цртање воденим бојама компликованије јер уљану боју можеш да уклониш, да је поново нанесеш, остружеш и исправиш грешке. Док акварел не дозвољава икакве корекције у цртању, јер би у супротном био нешто друго, али не и акварел. Тако сам ставио главу у врећу и обећао себи да ћу победити акварел. „Укротићу“ га. Покушаћу да стварам помоћу те течне масе, да је контролишем. Та маса је течност, она се креће, она је живот, а тај живот ја покушавам да преточим на папир, на платно. И тада она каже много више него уљане боје,“ рекао је у интервјуу Радију Бугарска Љубен Пашкулски.
Они који желе да се лично упознају са стваралаштвом Љубена Пашкулског имају прилику да то учине на његовој изложби која ће бити отворена од 8. септембра у галерији „Арт Маркони“ у граду Варни.
Превела: Ајтјан Делихјусеинова
Фотографије: лична архиваУметничка галерија усред шуме – тако пролазници описују чесму са сјеницом крај пута у близини родопског села Конче код Момчилграда. Њену изградњу је 1985. године започео отац Јусеина Јусуфа, а након што је, само годину дана касније, умро, пројекат је..
У амбасади Бугарске у Лондону проф. Бетани Хјуз представила је одломке из своје нове серије „Блага Бугарске” коју емитује Би-Би-Си. Проф. Бетани Хјуз ауторка је две епизоде „Блага Бугарске” из документарног серијала „Трагање за благом” који се..
На 28. издању Фестивала бугарског документарног и анимираног филма „Златни ритон“ тријумфовали су анимирани филм „Бело раме за црног човека“ редитеља Анрија Кулева и документарни филм „Жеља Гери“ у режији Тонислава Христова. Анимација је освојила и..