Недалеко од бугарско-српске границе, кроз диван старопланински предео испод крошњи дрвећа вијуга живописан узак пут који води у село Рсовци. „Од ове капије „Тренутак“ води дуга вечна стаза уназад: иза нас лежи цела вечност“, рекао је Ничеов јунак у књизи за свакога и ни за кога „Тако је говорио Заратустра”. Један од путева вечног враћања води у Западне покрајине или Источну Србију назив се разликује зависно од тога са које се стране бугарско-српске границе посматра. То је место где дух и животна радост побеђују материјалну оскудицу.

О селу Рсовци, удаљеном 23 км од Пирота и смештеном на левој обали реке Височице у подножју Старе планине, прича Љуба Пачева, која ради у туристичкој агенцији:

„Назив села Рсовци помиње се у турским документима из XV века. Сматра се да води порекло из Хрза, имена који је носио тамошњи племић. За време турске владавине у овом као и у околним насељима живело је превасходно бугарско становништво. Прелиминарним мировним споразумом из Сан Стефана од марта 1878 г. између Руског и Отоманског царства којим је окончан Руско-турски рат, утврђено је да граница између Бугарске и Србије пролази западно од Пирота и Ниша. Снагом каснијег Берлинског уговора (јул 1878. г.), а затим и Нејског (1919. г.) уговора Бугарска је изгубила те територије”.

Некада је село имало више од 1500 становника који су се бавили махом сточарством. Радили су и у фабрици вуне и коже. Данас је она већ угашена, а број мештана је опао на 70-80. Они су се приликом пописа изјаснили као Срби, али отворено признају:

„Историја наших народа је испреплетена као и наше традиције. И то не само из хришћанског него и из предхришћанског периода. Без сумње смо блиски пореклом и духовно. То је видно из наших језика и обичаја”, каже витез темплар Милан Видојевић. По образовању је историчар, а по професији – писац. О себи говори као чувару локалне хришћанске цркве која се налази у стени једне од бројних пећина овог крашког предела. „

Десетак година храм је тонуо у заборав, а пут до њега је био отежан. Прошле године је обновљен уз подршку Српске православне цркве и помоћ мештана, а до цркве је изграђена удобна поплочана стаза.

„Занимљиво је што се ова црква налази у пећини. Некада су у њој живели монаси. Овде можете видети најлепшу и јединствену неканонску фреску младог Исуса. Неки стручњаци сматрају да је из XII-XIII века, али ја мислим да је старија и да потиче највероватније чак из IX века, - објашњава Видојевић. – Исус је приказан као млад искушеник, у доба када још није постао учитељ, рави. Обучен је у необичну одећу – у одоре есенске заједнице каква је постојала у Јудеји за Исусовог живота. Њен модел монаштва је касније пренет на хришћанство, а следи се и данас. Данашњи манастири су организовани по узору на есенску заједницу и поштују исте принципе: испосништво, непорочност, живот, посвећен Богу и молитвама.”

Фреска о којој прича Милан Видојевић, приказује Исуса Христа из периода у његовом животу, који није описан у Јеванђељима, зато и није канонска. Поред тога је насликан са проређеном косом због чега је ова фреска позната као „Ћелави Исус“:

На фрески у цркви Светих Петра и Павла Исус је у белој одећи са плавим појасом. Тако су се облачили искушеници есенске заједнице. Досада нигде у хришћанском свету није пронађен лик Исуса – нити на фрески, нити на икони. Није познато ко је сликар. Претпоставља се да је монах који је живео у овој пећини. Он је очито волео Исуса свом душом и када га је сликао, није се држао канона .

Према другим истраживачима цркву су у 14. веку осликали испосници са Синаја које је кнез Лазар позвао да украсе цркву у Крушевцу. Пећинска црква Светих Петра и Павла у Рсовцима под заштитом је српске државе од 1981. г.

* Аудио верзија овог прилога можете да чујете на овом сајту у категорији  "Данас на програму" од 10.09.2016. 

Превела: Ана Андрејева

Фотографије: Миглена Иванова, лична архива