У Националном дворцу културе у Софији одржана је промоција књиге-албума „Хиљаду година бугарске иконе" издавача Методија Петрикова. Она је праћена изложбом „Златна књига бугарских икона (IX-XIX век)“ на којој су представљене фотографије одабраних дела хришћанске уметности укључених у ово раскошно издање. Аутор текстова у књизи је доц. др Ралица Русева, руководилац Музеја хришћанске уметности у крипти Спомен-храма Светог Александра Невског (патријаршијске катедрале Бугарске православне цркве). Она и Методиј Петриков, шеф издавачке куће „Методијеве књиге“, сачинили су избор дела приказаних у књизи. Она садржи фотографије 106 икона, при чему је њих 90 из фонда крипте.

„Последњих деценија је објављено мноштво до сада непознатих споменика византијске и поствизантијске уметности, изјавила је Ралица Русева на промоцији књиге „Хиљаду година бугарске иконе“. – Појавила су се имена многих зографа, ктитора, дародаваца итд. Чисто научни приступ променио се у правцу интердисциплинарности. Целокупна  слика православне уметности у историографији данас се разликује од оне од пре 20 година. Што се тиче икона у бугарским збиркама, у последњих 15-20 година рестауриране су многе од њих које су дотле биле непознате. Неке су представљене углавном у неколико каталога изложби у иностранству или посебним чланцима. Основни део икона рестауриран је у лабораторијама Националне уметничке галерије, Националног историјског музеја и Националног археолошког института са музејом при Бугарској академији наука. Код једног дела познатих икона су скинути слојеви живописа и сада се оне могу видети у аутентичном облику. Рестаурација неких икона је трајала 10, 15 и више година.“

Методиј Петриков је један од првих приватних издавача књига након демократских промена у Бугарској, а поред тога је и филмски продуцент. Издаваштвом књига се бави од 1990. године. У 80-им годинама прошлог века је са пријатељима радио аматерска краткометражна остварења, а од 1992. године прешао је у професионални филм.

„Још 1990. године, када сам био почетник у издавачкој делатности, купио сам луксузно издање Остромировог јеванђеља које је коштало 200 лева, што је за то време била изузетно висока цена. Тада сам помислио да ћу једног дана урадити нешто слично. Требало ми је 25 година, али мислим да је са полиграфске тачке гледишта књига „Хиљаду година бугарске иконе“ у великој мери боља од фототипског издања Остромировог јеванђеља из 1988. године. (Оно је један од најстаријих и најбоље очуваних рукописа старословенске, односно староруске књижевности из средине XI века, који је од светског значаја. Украшен је бројним разнобојним словима, минијатурама јеванђелиста и другим илустрацијама, а некада и корицама са драгим камењем. Рукопис се састоји од 294 листа пергамента доброг квалитета.) Данас користимо многе нове технологије као што су, рецимо, јединствене двокомпонентне боје. Одвајање боја се такође ради на потпуно нов начин. Оригиналне иконе смо фотографисали изузетно квалитетним апаратом који омогућава сасвим другачију резолуцију слика у односу на оне у претходним књижевним издањима не само у Бугарској, него и у иностранству.


Такође, ваља истаћи да бугарске иконе, нажалост, нису тако популарне. Видим то, јер у последњих 15 година и више доста путујем, углавном у САД и Немачку. Нема квалитетних издања посвећених бугарским иконама. Као изузетак ћу навести Бисеру Пенчеву, високообразованог бугарског византолога која је професор на универзитету Станфорд. Она издаје квалитетне наслове везане пре свега за византијску уметност, а не толико за бугарске иконе, мада је написала дивну студију о познатој Погановској икони. Мени је важно да издајем квалитетне књижевне производе, као и да бугарске иконе, од којих су неке старе 8-9 векова добију достојно признање у Европи и свету.“

Превод: Марина Бекријева