„Када говоримо о националном препороду бугарског народа и личностима које су дале печат тој епохи на жалост најчешће користимо клишее. Као да у потпуности пратимо садржаје из уџбеника када се осврћемо на ово доба и лако заборављамо лекције које је требало научити после Ослобођења од османлијске власти. Чини нам се да је Препород епоха о којој пуно тога знамо, али ако ставимо руку на срце, признаћемо да у ствари знамо премало о тим временима. По традицији између будитеља издвајамо оне најзаслужније, онда помињемо остале, али никако да се потрудимо да откријемо реални допринос нашем историјском развоју сваког између њих”, изјавио је пре неко време у интервјуу за Радио Бугарска професор историје на Софијском универзитету „Свети Климент Охридски” Пламен Митев. Поводом Дана народних будитеља поново смо се обратили проф. Митеву у жељи да вам представимо једну од најславнијих фигура бугарског националног препорода – Софронија Врачанског (1739-1813.).

Ми, Бугари повезујемо зачетке покрета будитеља народног духа у вековима османлијске власти са монахом Пајсијем Хиландарским (1722-1773.) и његовом „Историјом словенобугарском”, завршеном 1762. г. Његов следбеник Софроније је међутим знатно премашио свог учитеља. Пајсије је прву књигу у епохи препорода, посвећену бугарској историји, написао у келији Зографског манастира, али је дуго после тога „Историја словенобугарска” остала скоро непознато књижевно дело. Оно је постало популарно тек у 70-те годинама XIX века захваљујући истраживањима истакнутог бугарског научника Марина Дринова. Док то што је урадио Софроније Врачански, оставило је видљив траг у свести Бугара и тиме допринело њиховом духовном буђењу, убеђен је проф. Пламен Митев:

„Поред тога што је направио два преписа Пајсијеве „Историје”, Софроније је аутор више од 10 рукописних књига међу којима се посебно истичу два Видинска зборника. У другом зборнику он се обраћа православној пастви са поруком да не дарује велики новац манастирима, него мудрим учитељима, који би децу научили ономе што други европски народи већ знају и промењују у својој политичкој историји“, каже проф. Пламен Митев и наставља:

„У исто то време, негде око 1803 – 1808. г., Софроније Врачански је превео неколико драгоцених текстова. Он је написао књигу о три монотеистичке религије – јудаизму, хришћанству и исламу који дају разноликост Балкану, укључиво и овде, на бугарским просторима. Превео је „Театрон политикон” – популарно у XVIII веку дело Амвросија Марлијана у коме се прави преглед политичких модела држава. Када смо ступили на стазу борбе за ослобођење Софроније Врачански је покушао да будућу политичку елиту припреми за избор најбољег што је било познато из историјског искуства”.

Чувени Софронијев „Недељник”, издат 1806. г., је прва штампана књига на новобугарском језику. До Ослобођења то је била најиздаванија бугарска књига – доживела је 6 издања, прича проф. Пламен Митев: „Нема бугарске цркве без бар иједног примерка те књиге, зато што су је сви наши свештеници употребљавали у црквеним службама”. 

1811. г. Софроније је написао молбу генералу Михаилу Кутузову, команданту руске армије у Руско-турском рату (1806-1812 г.). У њој је изнео намере Бугара о политичком уређењу њихове слободне државе:

„Софроније је предложио утемељење аутономне бугарске покрајине на чијој би територији Бугари имали пуну слободу коришћења природних ресурса, бављења трговином и занатима, изградње фабрика и развијања просветних активности. Његов предлог је био да се та покрајина створи на подручју у близини ушћа Дунава и тако би се њено место подударало са некадашњим Онгалом, где је кан Аспарух основао бугарску државу. Софроније је предвиђао да се тој аутономној покрајини касније могу прикључивати и друге територије насељене Бугарима.

„Почетком XIX века Софроније се посебно истакао као неимар духовног просвећења бугарског народа који је сагледао могућности да се бугарско питање реши на могуће најбољи за Бугаре начин и у пракси покушао да обистини тај сан својих сународника активно учествујући у организовању бугарске емиграције за време тог Руско-Турског рата са надом да ће се Бугари ослободити. На жалост, то се није догодило. Годину дана после потписивања Букурештанског мировног уговора из 1812. г. Софроније Врачански је преминуо. Али је он својим књижевним радовима, политичком и духовном активношћу оставио дубоке трагове у бугарској историји. Сви образовани Бугари су му захвални зато што цене све што је урадио за добробит бугарског народа.”