19. децембра се навршило 130 година од рођења познатог бугарског лечитеља Петра Димкова. Природа га је обдарила талентом да лечи и помаже људима. Петар је одрастао у породици свештеника и траварке. 1899. године је као стипендиста Високе војне школе у Петербургу заједно са старијим братом Димитром отишао у Русију.  Упоредо је похађао и предавања на Медицинском универзитету, завршио је курс хомеопатије, а посећивао је и предавања о тибетанској медицини. Изузетно интересовање за лековиту моћ биљки показао је још као дете. Тада је почео читати књиге доктора Пекчелија о иридодијагностици која ће касније постати једна од омиљених метода дијагностификовања.

Петар Димков је по повратку у Бугарску учествовао у три рата које је наша земља водила за свој национални интегритет – у Првом и Другом балканском рату и у Првом светском рату. Осам пута је рањаван, али каже да никад није пуцао на људе. У Првом балканском рату када су се војници из његове чете разболели од колере он је наредио да доставе запрежна кола пуна белог лука. Давао им је раствор лимунске киселине, а исто тако и прокувану воду. И болесни војници су брзо оздравили...

Спасао их је од тифуса, дизентерије и других болести. У једној бици био је тешко рањен и није давао знаке живота, али су га војници ипак повели са собом. Тако је захваљујући њима преживео. Волео је своје војнике, а и они њега.

Он је заслужан и за очување родне куће Васила Левског, идеолога и организатора националне револуције против Турака. Године 1933. Димков је био командат 21. пешадијске бригаде у Карлову. Исте године је донета одлука да се трошна кућа нашег револуционара поруши пошто је преко тог имања требало да прође пут. Али је Димков заједно са пиониром бугарског играног филма Василом Гендовим стао у одбрану те светиње и недуго после тога почели су радови на њеној обнови. У Варни се Димков са њему својственом енергијом и ентузијазмом као командант Осмог приморског пука латио посла да пусто место код Аспаруховог вала претвори у парк. У Свиштову је подржао иницијативу за рестаурацију брода „Радецки,“ једног од симбола Априлског устанка из 1876. године.

Пошто је био убеђени републиканац 1936. године су га послали у резервну војску. Али је своја знања, вештине и енергију уложио у нешто друго – у лечитељство. Сматра да му се око 100.000 људи обратило за помоћ. Ако мислите да се обогатио, грдно се варате. Исцелитељ није узео ни пару од болесника који су долазили код њега.

Наслеђе Димкова је објављено у три тома под насловом „Бугарска народна медицина.“ Његове су и књиге „Очна дијагностика,“ „Хигијена и лечење душе“ и др.

Превела: Ајтјан Делихјусеинова