Народно позориште „Иван Вазов“ обележило је 80. рођендан писца Стефана Цанева са две поставке његових запажених трагедија „Процес против богумила“ и „Дух песника“. У ствари то није била права рођенданска слава, јер је Цанев напунио 80 у августу 2016., када је позориште у распусту. То је пре био позоришни празник у част великог уметника. Јер је он заправо стваралац који наступа у различитим жанровима и поред брилијантне поезије и ватрене публицистике, написао је и 31 комад.

Стил Стефана Цанева је јарак и емотиван. Али и пун подтекста, порука из „другог плана“ што је карактеристично за писце који су стварали у доба владавине цензуре. Уосталом, тај дискретни „други план“ није га увек спасавао тако да су нека његова дела била забрањена у годинама пре демократских промена. Писац поставља значајна, често пута незгодна питања – о смислу живота, о истини и лажи, о нашој националној судбини.

Као црвена нит у његовом драмском стваралаштву се пробија савремена транскрипција историјских сижеа. Такав је комад из 1987. „Тајна вечера Ђакона Левског“ која је посвећена великом борцу против османског ропства. Левски је обешен после мистериозне издаје (и дан данас се ломе копља око тога ко га је издао, мада се поуздано зна да је то био Бугарин). „Зашто је он још за живота запостављен на рубу смрти (да не кажем издат) од скоро свих?“ - пита аутор.

После демократских промена у земљи Стефан Цанев је наставио линију својих историјских размишљања у комаду „Дух песника“ (2011.), који је посвећен другом нашем националном хероју и песнику Христу Ботеву. Његов живот и херојска смрт изазивају грижу савести његових сабораца, у том броју и председника владе Стефана Стамболова, који су се после Ослобођења попели лествицом успеха, буквално опијени влашћу.

А омиљено дело самог писца је комад „Процес против богумила“ – о бугарским јеретицима прогањаним у доба Средњег века од власти и Цркве. О њему Цанев каже: „Писао сам ову трагедију у јесен 1968. – пошто су совјетски и наши тенкови прегазили Чехословачку“. Неки савремени светски догађаји такође су добра тема за драмске писце, само треба пронаћи одговарајућу транскрипцију“, каже писац.

„Посебно мислим на атентате, на борбу религија која узима маха. То је плодна тема за драматургију. Својеврсна борба богова.“

Да ли је Стефан Цанев оптимиста када је у питању будућност нашег народа? Писац каже да је по њему народ запрепашћен невероватним променама које су се десиле некако веома брзо.

„По мени управо у томе је и узрок апатије која је захватила наш народ, јер је садашњица у власти најружније појаве – лицемерја које влада у свим сферама нашег живота. И убија природни импулс човека да протестује. Он чак више не зна против чега да се буни. Али ја се надам да се наш народ споро и постепено извлачи из те апатије и надаље ће сам одлучивати своју судбину, ко да му је управник и шта да ради.“

Да ли су нам данас потребни снови и илузије?

Стефан Цанев одговара:

„Без илузија си као без мотора и не можеш да идеш напред. Тако да је добро да имамо више „будала“ – како их зову – који стално теже да остваре нешто. Да ли се то нешто зове „сан“ или „илузија“, није важно, јер је то у ствари мамац који нас води напред.“

И једна омиљена мисао писца: „Песник треба да претвори сваку ситницу у светско питање, јер би у противном уметност била бесмислена.“

Запажена позоришна дела Цанева су и „Последња Сократова ноћ“, „Друга смрт Жане Д'Арк“, „Пир у доба демократије“ (очигледна је алузија са Пушкиновим „Пиром за време куге“). А од збирки песама Стефан Цанев посебно вреднује своје „Перигеје или највеће приближавање Земљи“ и „Реквијем“.

Превод: Александра Ливен