При крају 2016. године општина града Своге је упутила изазов свим новинарима који би желели да постану „екстремни“ репортери. Та је иницијатива део пројекта општине да се у блиској будућности претвори у „престоницу екстремних спортова и авантуристичког туризма“. Дакле, дошло је пролеће и стартовала је платформа популарисања лепота Искарске клисуре. Циљ је да љубитељима екстремних спортова презентирамо Бугарску на један нови начин.

Екипа која се латила тешког посла је вешта у различитим сферама, а њен „мотор“ је Иван Кристоф који је у јавности познат са надимком Човек паук. Од 1990. он живи у Торонту, где је својим рискантним авантурама брзо постао популаран и претворио се у праву атракцију за становнике и госте града. Он се професионално бави реновирањем фасада небодера, пење се зградама, осваја тешко приступачна места, а у слободном времену виси „окачен“ на хеликоптеру, слика камером са ваздуха, учествује у спасилачким акцијама. Иначе речено – Иван је прави „стручњак“ у извођењу вертикалних и ваздушних операција. Он је и главни „кривац“ за приређивање екстремних тренинга за новинаре, како би они преко вежби у тешким условима стекли свима нама потребно искуство опстанка.

Које квалитете треба да поседује сваки екстремни новинар и шта би нас инспирисало да се определимо за ту необичну професију? Одговор на та питања даје Човек паук.

„Ако потражите на интернету шта је „embedded extreme journalist“, нећете открити ништа. Ми смо први покренули ту иницијативу. Идеја припада мештанима који одлично познају регион, а желе да поделе своја годинама стечена умећа с новинарима. Мали део Бугара се бави пењањем и спелеологијом у Искарској клисури, а било би лепо да популаришемо дестинацију. Кањон реке је одлично место за шетње хеликоптером, исто као и за рели трке и вратоломни спуст бициклима око водопада Скакља. А за новинаре то би био нов и занимљив доживљај.“

Иван покушава да привуче госте из иностранства. Његова таргет група су туристи са Блиског Истока, јер има везу са краљевском породицом Дубаја и сарађује с организаторима хеликоптерских изложби широм света. Лепоте Бугарске и могућности за развој такве врсте иновативног бизниса могу да привуку инвеститоре. Али према Ивану Кристофу постоје ствари које ометају реализацију тог плана.

„Понекад припадници ове бранше радије траже брзи профит, а не настоје да, слично својим колегама из западних земаља, израђују маркетиншке стратегије или пак да истражују и развијају регион. То је нека врста „зачараног круга“ што није од користи никоме.“

Други проблем према Ивану је да је у Бугарској вредност живота јако ниска. Ако неко има полису животног осигурања те се онда изгуби у планини и не буде нађен, плаћа се одштета од хиљаду лева. Дакле, у овом случају је боље да погинеш, јер ако те спасе треба да платиш много више за спасилачку акцију.

„Једна од ствари за које се борим је да спасавање људи буде бесплатно, јер у противном већ говоримо о трговини. То је конфликт интереса и у раскораку је са суштином идеје спасавања. Ја сам међу првима предложио укључити волонтере у спасилачке акције. Када поседујеш потребну опрему и могућност да помогнеш, зашто онда да не урадиш то. И уопште не мислим да ће некоме пасти на памет да профитира од људске беде.“